Горан Баре, један од најпознатијих хрватских рок музичара, пјевач, текстописац и фронтмен групе „Мајке“, преминуо је данас у 62. години живота.
Чланови бенда пронашли су га око 13 часова без знакова живота у његовом стану. Према доступним информацијама, посљедњих година имао је здравствених проблема, а људи блиски музичару покушавали су да га наговоре на лијечење.
Крајем септембра Барету је позлило током наступа у Макарској, због чега је концерт прекинут већ након прве пјесме. Бенд је потом најавио двомјесечну паузу како би се музичар одморио и опоравио.
Горан Баре рођен је 16. августа 1965. године у Винковцима. Музиком је почео да се бави почетком осамдесетих, а групу „Мајке“, са којом је оставио најдубљи траг, основао је 1984. године.
Спој гаражног рока, блуза и панка, уз Баретов препознатљив глас и непосредне текстове, издвојио је „Мајке“ на регионалној рок сцени. Албуми „Разум и безумље“, „Раздор“ и „Вријеме је да се крене“ учврстили су статус бенда, а пјесме „Тешке боје“, „Мене не занима“, „Вријеме је да се крене“ и „Буди поносан“ остале су међу најпознатијим остварењима његове каријере.
Баретов музички израз био је снажно повезан са његовим приватним животом. Писао је о самоћи, љубави, губитку, зависности и борби са самим собом, а о сопственим слабостима и најтежим животним периодима говорио је отворено и без уљепшавања.
Посебно тежак тренутак у његовом животу била је смрт супруге Мирјане, коју је, како је својевремено испричао, једног јутра пронашао мртву поред себе.
Говорио је да је након њене смрти доживио нервни слом и почео да уништава самог себе, али да га је од потпуног одустајања од живота задржала чињеница да је остао са малим сином.
Баре је током година јавно говорио и о сложеном односу са сином Мираном, признајући да је због начина живота и сопствених проблема пропустио бројне тренутке које касније није могао да надокнади.
Његову биографију обиљежила је и дугогодишња борба са зависношћу од хероина. О том искуству није говорио романтизовано, већ га је описивао као пут који је након краткотрајног осјећаја сигурности прерастао у пакао.
Посебно је упозоравао младе да никада не пробају хероин, говорећи о апстиненцијалним кризама и посљедицама које зависност оставља на човјека и његов живот.
Иза јавне слике бескомпромисног рокера налазила се изразито емотивна личност. Баре је говорио да се лако заљубљивао, тешко проживљавао губитке и да су управо снажне емоције биле један од главних извора његовог стваралаштва.
Почеци његове музичке каријере били су далеко од великих позорница. Присјећао се да је у једном од првих бендова ударао по картонској кутији умјесто бубњева, док је касније радио различите послове, између осталог као возач и достављач у Загребу и радник на бензинској пумпи у Винковцима.
Упркос бројним трагедијама, зависности, здравственим проблемима и турбулентном животу, музика је остала његова главна константа.
Почетком септембра, у једном од посљедњих великих интервјуа, говорио је да не жали због живота који је проживио, иако никоме не би пожелио многа искуства кроз која је сам прошао.
„Не бих желио никоме да доживи ствари које сам ја доживио, али и то је живот. Он је и туга и плач, и смијех и глад, и ситост и дебљина. Све је то живот и не треба се ничега стидјети“, говорио је Баре.
О групи „Мајке“ говорио је као о много више од бенда, истичући да су њени чланови његови најбољи пријатељи и људи који га најбоље разумију.
Са Гораном Баретом регионална рок сцена изгубила је једног од својих најпрепознатљивијих и најнеобичнијих аутора – музичара чији су глас, текстови и живот били подједнако обиљежени снажним емоцијама, побуном, губицима и непрестаном борбом са самим собом.
