Марко Перковић Томпсон одржао је концерт у Вуковару, у атмосфери која је још седмицама прије догађаја изазивала озбиљну забринутост међу Србима који живе у овом граду. За дио српске заједнице то није био обичан музички догађај, већ масовно окупљање које носи посебну тежину због усташких поздрава и симболике који су годинама документовани међу дијелом публике на Томпсоновим наступима.
Управо због тога из Вуковара су још прије концерта стизале најаве да ће велики број Срба тих дана напустити град. Један од саговорника српске националности поручио је да неће чекати дан концерта и да ће „велики број Срба“ отићи што даље од Вуковара, док су други истицали да се не плаше толико политичких порука колико могућих провокација и угрожавања личне безбједности.
Тако је Вуковар, град са тешким ратним насљеђем и бројном српском заједницом, постао позорница још једног Томпсоновог масовног националистичког ритуала. За Србе који у том граду живе, окупљање великог броја људи око извођача чије концерте годинама прати усташка симболика код дијела публике тешко може бити доживљено као безазлена музичка манифестација.
Посебно је поразно што су припадници једног народа дошли у ситуацију да размишљају о напуштању сопственог града како би избјегли могуће провокације и инциденте. Управо због тога питање безбједности српске заједнице доспјело је и до Савјета Европе, којем је упућено питање да ли је прихватљиво да припадници једне националне заједнице сматрају да је током једног јавног скупа најсигурније да напусте сопствене домове.
Забринутост није настала без разлога. У материјалу који је претходио концерту указано је да су на Томпсоновим наступима годинама документовани усташки поздрави и симболика код дијела публике, због чега су његови концерти били предмет спорова и ограничења у више европских држава.
За српски народ таква симболика не представља фолклор, нити обичну политичку провокацију. Она се наслања на идеологију Независне Државе Хрватске, под којом су у Другом свјетском рату убијене стотине хиљада Срба.
Зато је за многе Србе посебно увредљиво када се данас, осам деценија касније, пред усташком симболиком затварају очи или се она релативизује као споредни дио једног музичког догађаја.
У том смислу, Томпсонов феномен се не може посматрати само кроз музику. Када се на масовним скуповима појављују поздрави и симболи идеологије која је иза себе оставила стотине хиљада српских жртава, онда је ријеч о много дубљем друштвеном и политичком проблему.
Управо зато се поставља питање шта значи организовати такав догађај у Вуковару, граду у којем и данас живи значајан број Срба.
Ако припадници једне националне заједнице процјењују да је сигурније да тих дана оду из сопственог града него да у њему остану, онда више није могуће говорити само о концерту, забави и музици.
Ријеч је о питању атмосфере у којој се људи осјећају несигурно због свог националног идентитета.
На томе се најјасније види проблем са Томпсоновим наступима. Под формом масовног концерта ствара се простор у којем дио публике користи симболику поражене усташке идеологије, док се свако указивање на ту појаву покушава представити као политичко претјеривање.
Али за Србе, народ над којим је управо под том идеологијом извршен масовни прогон и убијене стотине хиљада људи, такве поруке не могу бити ни безазлене ни историјски неутралне.
У Вуковару је посљедица такве атмосфере постала крајње конкретна: Срби су још прије концерта говорили да ће тих дана отићи из града јер се не осјећају безбједно.
То говори много више од сваког покушаја да се Томпсонов наступ представи као обично музичко окупљање.
Када због једног „концерта“ људи размишљају о напуштању сопственог града из страха од провокација и могућих инцидената, онда проблем нису они који упозоравају на фашистичку симболику.
Проблем је што се у савременој Европи и даље може створити атмосфера у којој припадници народа који је под усташком влашћу изгубио стотине хиљада својих припадника морају да се питају да ли је тог дана безбједно остати у сопственом граду.
