Прича о наводном „Сарајево сафарију“, према којој су богати странци током рата долазили на положаје око Сарајева и плаћали да пуцају на цивиле, суочава се са све озбиљнијим питањима о вјеродостојности извора и одсуству било каквих материјалних доказа.
Новинар њемачког листа „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ Михаел Мартенс у другом тексту посвећеном овој теми навео је да су документарни филм и двије књиге, на којима се прича заснива, ослоњени на анонимне, непоуздане или преминуле свједоке, којима су аутори давали надимке. Разговори са људима који су преживјели ратно Сарајево, како је навео, открили су бројне противрјечности.
Фрањевац Мирко Мајданџић, који се добро сјећа ратног Сарајева, снајперске ватре и свакодневне опасности, рекао је да му је тешко да повјерује у причу о организованим доласцима странаца који су плаћали да убијају људе. Он је поставио и једноставно питање – зашто се о таквој појави није говорило током рата, уколико је заиста постојала?
Као један од кључних аргумената заговорника ове приче представљан је исказ америчког ватрогасца Џона Џордана пред Хашким трибуналом. Међутим, Џордан није свједочио да је видио странце како пуцају на цивиле. Навео је само да је видио особу или више особа, које нису познавале терен, док их српски војници воде између снајперских положаја.
Мартенс је указао да је пред Хашким трибуналом саслушано 4.649 свједока, али да нико осим Џордана није поменуо наводне „туристе-снајперисте“. Према ријечима бившег високог службеника Тужилаштва, у око десет милиона страница материјала које је прикупио Трибунал нема других података који би потврдили ову причу.
Новинар је разговарао и са више од десет људи који су преживјели опсаду Сарајева и касније се бавили истраживањем рата. Нико од њих није имао ни непосредан доказ ни поуздану индицију да је наводни „сафари“ заиста постојао.
Све то не мијења чињеницу да су припадници српских снага током рата починили злочине и да за утврђене злочине морају постојати индивидуална одговорност, истраге и казне. Међутим, управо због жртава и истине није прихватљиво да се стварни злочини накнадно надограђују причама које се ослањају на непровјерене изворе, слободна тумачења и свједочења која не потврђују оно што им се приписује.
Посебно је проблематично када се таква прича, три деценије након рата, користи за колективну дехуманизацију српског народа и Војске Републике Српске. Умјесто утврђивања појединачне кривице, јавности се нуди гротескна слика читавог народа као заједнице која је наводно организовала забаву за стране убице.
У том контексту поставља се питање да ли је „Сарајево сафари“ само медијска заблуда или дио ширег покушаја да се оживе антисрпски наративи из деведесетих година. У доминантном сарајевском политичком и медијском простору такве теме често добијају велики публицитет, док се истовремено страдање Срба своди на маргину или се посматра као непожељно нарушавање већ успостављене слике рата.
Поједине анализе временско оживљавање ове приче доводе и у везу са периодом у којем су рат у Гази и страдање Палестинаца били у средишту свјетске пажње. Према том тумачењу, сарајевски пропагандни кругови покушали су да искористе међународну осјетљивост на слике цивилног страдања и да српској страни накнадно припишу причу која по својој суровости и сензационализму лако привлачи стране медије. За такву оцјену, међутим, потребни су конкретни докази о организованој кампањи и њеним налогодавцима.
Кључни проблем остаје чињеница да су бројни медији причу преносили као готово утврђену истину, без провјере извора и без критичког односа према тврдњама које су по својој природи изузетно тешке. Сензационализам је поново добио предност над доказима, а политички корисна прича над новинарском одговорношћу.
Случај „Сарајево сафари“ зато не треба посматрати само као спор о једном документарном филму или неколико књига. Он показује колико се ратна прошлост и даље користи као средство политичког притиска, производње страха и јачања геополитичке позиције сарајевског политичког центра.
Критика таквог приступа није негирање злочина, већ одбрана права да се о рату говори на основу доказа. Стварне жртве не смију постати средство за оправдавање непровјерених прича, а одговорност појединаца не може бити претворена у трајну кривицу цијелог народа.
Док год се политички интереси буду градили на колективизацији кривице, оживљавању ратних подјела и причама које се налазе на граници фантастичног, БиХ ће остати заробљена у прошлости. Истина се не брани пропагандом, већ доказима, а без истих мјерила за све жртве и све злочине не може бити ни правде ни трајног мира.
