Екипа „Дневног аваза“ извела је својеврстан „експеримент“ у Источном Сарајеву тако што је на хаубу аутомобила поставила заставу италијанског фудбалског клуба „Фиорентина“, на чијем се грбу налази црвени љиљан, а затим се возила улицама очекујући реакцију полиције.
Новинари су у тексту отворено навели да су се на овај поступак одлучили због ранијих полицијских интервенција према возачима који су на аутомобилима истицали заставу са љиљанима. Након што их је полицијска патрола зауставила, чланови екипе су легитимисани и затражено им је да уклоне заставу како не би било даљих проблема. Новинари су полицајцима објаснили да је ријеч о званичној застави „Фиорентине“, а не о застави некадашње Републике БиХ или такозване Армије БиХ.
Ипак, начин на који је читав догађај организован отвара питање да ли је овдје уопште ријеч о новинарском извјештавању или о свјесно осмишљеној провокацији чији је циљ био да се изазове полицијска реакција, сними инцидент и затим јавности понуди унапријед припремљен закључак.
Ово није био случајни пролазак навијача италијанског клуба кроз Источно Сарајево. Новинари су заставу намјерно поставили на возило, свјесни осјетљивости симбола љиљана у Републици Српској и ратних асоцијација које тај знак изазива код великог броја српских грађана.
За Србе у Босни и Херцеговини љиљан данас није само средњовјековни хералдички знак нити безазлени украс на грбу једног фудбалског клуба. Током рата од 1992. до 1995. године постао је једно од најпрепознатљивијих обиљежја супротстављене војске и политичког пројекта са којим српски народ повезује страдања, прогоне и ратне злочине. Због тога његово демонстративно истицање у српским срединама не може бити посматрано изван историјског и друштвеног контекста.
Управо ту лежи суштински проблем „експеримента“. Новинари нису провјеравали неутралну административну процедуру, већ су свјесно активирали симбол за који су знали да ће изазвати реакцију. Потом су насталу ситуацију представили као доказ полицијске самовоље, иако је њихова редакција од самог почетка рачунала на могућност инцидента.
Остаје нејасно шта се оваквим поступцима жели постићи. Да ли је циљ смиривање односа међу народима, слободно кретање људи и изградња повјерења или непрестано испитивање граница стрпљења грађана Републике Српске? Чему се у будућности надају они који изнова организују симболичке провокације, снимају очекиване реакције и затим их користе као материјал за нови круг међунационалних оптужби?
Одговорност медија није само у томе да пренесу оно што се догодило. Одговорност је и у томе да сами не производе догађаје који могу изазвати узнемиреност, подићи тензије и погоршати односе у већ дубоко подијељеном друштву. Новинар који свјесно постави осјетљив симбол на возило, оде на подручје гдје очекује реакцију и укључи камеру не може се потом представљати искључиво као пасивна жртва околности.
Посебно је опасно што се све дешава у изборној години. Општи избори у БиХ заказани су за 4. октобар 2026. године, а искуство показује да националне тензије највише одговарају политичким снагама које свој опстанак заснивају на страху, подјелама и мобилизацији бирача против другог народа.
Овакви медијски перформанси могу користити радикалнијим и десним струјама унутар бошњачког политичког корпуса, укључујући оне које покушавају да поврате изгубљену власт. Умјесто разговора о економији, одласку становништва, корупцији и свакодневним проблемима, јавности се поново нуде љиљани, заставе, полицијске интервенције и међунационални сукоби.
То не значи да поступање полиције не треба преиспитивати. Полицијски службеници морају познавати прописе, разликовати симболе и поступати професионално. Застава „Фиорентине“ јесте обиљежје италијанског фудбалског клуба и не може се аутоматски изједначавати са ратном заставом такозване Армије БиХ.
Али ни та чињеница не може избрисати намјеру са којом је застава употријебљена. У овом случају она није постављена због љубави према фудбалу, навијачког славља или случајног проласка кроз Источно Сарајево, већ као средство за изазивање реакције и производњу медијског садржаја.
Зато се овај случај не може свести само на питање да ли је полицајац препознао грб „Фиорентине“. Много важније питање гласи: да ли новинари имају право да свјесно производе међунационалне инциденте, а затим властити поступак представљају као доказ угрожености?
Слобода медија подразумијева право на истраживање, критику и контролу институција, али не би смјела да буде оправдање за неодговорно подизање тензија. У земљи у којој су ратне ране још живе, играње симболима није новинарска храброст. То је опасан политички перформанс чије посљедице не сносе редакције и странке, већ обични грађани.
