Текст и фото: Његош Томић
Прослављени српски ватерполиста Никола Рађен и ове године борави у Језеру, гдје се, у сарадњи са Општином Језеро, реализује школа пливања намијењена најмлађима.
У разговору за МГ Форум, Рађен, који је поријеклом из ових крајева, говорио је о значају повратка у завичај, раду са дјецом, важности пливања и спорта у одрастању, али и о лекцијама које је током богате каријере научио и које данас настоји да пренесе млађим генерацијама.
Никола, поријеклом сте из ових крајева, из Шипова и Јања. Често се враћате у завичај. Колико Вам лично значи сваки долазак у родни крај?
Хвала Богу, у посљедњих неколико година имам прилику да чешће долазим јер сада имам више слободног времена. Ово је родни крај мог оца и овдје имам доста родбине са очеве и дједове стране. Долазим у своје Стројице, у Рађане тачније.
Док сам био активни спортиста, током каријере није било толико слободног времена да се дође и посјети завичај. Сада се, искрено, радујем сваком доласку. Увијек се трудим да обиђем и Стројице и Шипово, да проведем мало времена овдје и видим своју родбину.
Лијепо је бити у оваквој природи и окружењу, међу људима који су срдачни и гостопримљиви. Треба његовати породичне везе и није узалуд речено да крв није вода.
Претходне двије године, у сарадњи са Општином Језеро, организујете школу пливања у којој учествује велики број дјеце. Какви су Ваши утисци?
Када сам упознао начелницу Снежану Ружичић, одушевио сам се њеном енергијом, способношћу и спремношћу. Организовати школу пливања и покренути пројекат у којем се дјеца обучавају овдје у Језеру није мала ствар нити нешто што се виђа свакодневно.
Окупљамо велики број дјеце и из сусједних општина. Током претходне и ове године кроз школу је прошло више од стотину дјеце, што је заиста лијепа ствар.
Дјецу обучавамо основним техникама пливања, настојимо да превазиђу страх од воде и, наравно, да науче да пливају. Током трајања кампа дјеца науче много тога. Није ријеч само о техници пливања. Она се друже, стичу нове и здраве навике и окупљају се у здравом окружењу, а то је окружење спорта и дружења.
Сваки дјечији осмијех и све што дијете овдје научи представљају велику ствар. Све више увиђам колико је важно да дјеца науче да пливају. Поред вожње бицикла и учења страног језика, мислим да би пливање требало да буде дио основних вјештина одрастања.
Посебно је значајно што једна мала општина има способност, жељу и снагу да и прошле и ове године организује овакав камп и окупи толики број дјеце. Вјерујем да су ово само зачеци будућих спортских и туристичких манифестација које ће се одржавати у Језеру, односно на Ђолу.
Шта су дјеца током школе пливања научила и које су основне вјештине имала прилику да стекну?
Првог дана смо имали упознавање, а затим смо дјецу подијелили у млађу и старију групу јер желимо да се сваком дјетету посветимо на прави начин и да раде у равноправним групама.
Радимо интензивније пријеподне и послијеподне, јер је таква концепција рада. Кроз неколико дана дјеца могу да савладају основне технике пливања и да пропливају.
Колико је важно да дјеца од најранијег узраста науче правилно да пливају и да се осјећају сигурно у води?
Мислим да то доноси велике користи за само одрастање дјетета. Родитељи су много безбрижнији уколико дијете у раној фази одрастања научи да плива.
Не мора свако дијете касније да се бави пливањем или неким другим спортом на води, али мислим да је дио културе живота и одрастања научити пливати.
Постоје подаци за Србију који показују да велики број становника старијих од 30 година не зна да плива. То је проблем са којим треба да се суочимо и да се ухватимо укоштац с њим.
Као неко ко је био врхунски спортиста, себе данас видим и као својеврсног амбасадора здравих стилова живота.
Колико пливање и спортови на води могу допринијети развоју дјеце, не само у физичком већ и у карактерном смислу?
Имам утисак да дјеца из мањих средина неке ствари брже схвате него дјеца из великих градова, јер су поднебље и окружење другачији.
Живимо у 21. вијеку и у времену дигитализације. Она не мора да нас уназади, већ може и да нас унаприједи. Ипак, данас је потребно много више стрпљења у раду са дјецом него што је то некада био случај, јер су се околности у којима дјеца одрастају промијениле. Ту прије свега мислим на породицу, школу и све оно што их прати током одрастања.
И тренери морају да се ухвате укоштац са тим промјенама и да на прави начин приступе дјеци. Ми више нисмо само тренери. Морамо истовремено да будемо ментори, васпитачи и људи који ће дјецу усмјеравати.
Данас је анимирати дијете и задржати га у спорту велики изазов, а знамо колике користи спорт доноси током одрастања.
Пливачки спортови имају вишеструке користи за развој дјетета. Развија се мускулатура, доприносе психофизичком развоју, а посебно су значајни за кардиоваскуларни систем. У води је цијело тијело активно и управо је то веома важно за правилан развој дјетета. Родитељи би требало да буду свјесни свих тих предности.
Како младе научити здравом односу према себи, односно да је нормално гријешити и да се управо кроз грешке учи и напредује?
Живимо у модерном добу и времену дигитализације у којем готово све што видимо око себе дјелује савршено. Свака слика коју гледамо представљена је као савршена и онда и сами почињемо да тежимо томе.
Због тога, када нам се догоди грешка, понекад не знамо ни како да је препознамо нити како да реагујемо на њу. Бојимо се осуде или одбацивања.
Направити грешку није страшно. Ни поновити грешку није крај свијета. Важно је послије тога знати препознати шта смо погријешили и из тога нешто научити. Ту велику улогу имају родитељи, окружење у којем дијете одраста, васпитачи, тренери и сви други људи који учествују у његовом развоју.
Данас, међу свим оним што се дјеци нуди, често имамо проблем да препознамо гдје је грешка, а гдје нешто добро. Навикавамо се на то да увијек будемо награђени и прихваћени.
Али није срамота погријешити. Није срамота изгубити и не морамо увијек и свуда бити прихваћени.
Како се поставити према дјетету које жели да напусти спорт?
Није страшно напустити неки спорт. Мислим да је много важније пронаћи спорт у којем се дијете заиста препознаје. И ја сам као дијете промијенио више спортова прије него што сам пронашао себе у ватерполу.
Када сам почео, нисам ни знао да пливам. Сасвим случајно сам дошао до ватерпола. Могу да говорим из сопственог примјера — играо сам фудбал, тренирао карате, бавио се фолклором и тренирао хокеј.
Онда сам имао проблема са кичмом и на љекарском прегледу у школи љекари су мојим родитељима препоручили да почнем да радим на исправљању кичме. Отишао сам на базен иако нисам знао да пливам. Научио сам да пливам, упознао другаре и тренере и све ми се то свидјело.
Свако дијете треба да пронађе окружење, спорт, клуб и тренера уз које ће се осјећати пријатно и сигурно.
На тренерима, клубовима и удружењима је да обезбиједе квалитетан стручни рад и да сваком дјетету понуде равноправан приступ и могућност да се развија, од првог уласка на терен или базен па надаље.
Шта сте током богате спортске каријере научили о дисциплини, упорности и тимском духу, а што данас настојите да пренесете млађим генерацијама?
Ватерполо је спорт који ми је донио изузетно много у животу. Своје спортско образовање и велики дио одрастања стекао сам управо кроз спорт.
Моје одрастање било је много другачије од одрастања ове дјеце данас. Најбоље ствари које сам научио и спознао, као и свака побједа и сваки пораз, представљају животно искуство које ме је обликовало током каријере.
Оно што ме је водило кроз базен били су пожртвованост, тимски дух и фер-плеј. Управо су то вриједности које данас желим да пренесем новим генерацијама пливача и ватерполиста.
Да ли очекујете да школа пливања у Језеру постане традиционална и постоје ли планови да се њен програм у будућности додатно прошири и обогати?
Ово је четвородневни камп током којег дјеца долазе на школу пливања ујутру и увече. Наша жеља је да све ово постане традиција и да долазимо сваке године.
Вјерујем да ће се из овога изродити нешто још веће и да овај камп може да подстакне развој и других спортова и окупи друге колективе.
Такође, постоји могућност да у будућности окупимо дјецу из других дијелова Републике Српске, али и дјецу наших људи из дијаспоре. То би имало вишеструку корист.
Не треба да бјежимо од чињенице да дјецу морамо окупљати око здравих и добрих ствари, како би и сама научила да препознају оно што је добро и квалитетно.
