Током деведесетих година у Хрватској је из библиотека, школа, предузећа, бивших домова ЈНА и других установа уклоњен и уништен велики број књига које су сматране идеолошки, језички или национално неподобним. Према истраживању др Анте Лешаје, ријеч је о око 2,8 милиона књига, односно приближно 13,8 одсто тадашњег укупног библиотечког фонда у Хрватској.
На удару су се налазиле књиге штампане српском ћирилицом, издања на екавском изговору, литература објављена изван Хрватске, али и дјела чији су аутори или садржаји оцјењивани као идеолошки неприхватљиви. Међу уклоњеним издањима налазила су се дјела о Народноослободилачкој борби и Југославији, социјалистичка и марксистичка литература, али и бројна дјела популарне књижевности.
Према наведеним подацима, међу књигама које су завршавале у контејнерима, на отпаду или у рециклажи била су и дјела Десанке Максимовић, Душана Радовића, Бранка Ћопића, Светозара Марковића и Јована Скерлића, али и Толстојев „Рат и мир“, као и српски преводи појединих познатих дјела свјетске књижевности.
Уклањање књига често је представљано као редован библиотечки „отпис“ или „излучивање“ застарјелих и непотребних издања. Међутим, истраживање на које се позива текст указује да су критеријуми за уклањање у бројним случајевима били повезани са језиком, писмом, националном припадношћу аутора и идеолошким садржајем.
Као један од најдрастичнијих примјера наводи се уништавање 40.000 примјерака „Енциклопедије Југославије“, који су послати на резање. Књиге нису уклањане само из јавних библиотека, већ и из школских и специјализованих библиотека, предузећа, друштвено-политичких организација и приватних збирки.
Феномен је у дијелу стручне и јавне литературе назван „књигоцидом“, а посматран је као дио ширег процеса уклањања културног и идеолошког насљеђа претходне државе током распада Југославије и стварања новог политичког и националног поретка у Хрватској.
Према подацима наведеним у истраживању, за масовно уништавање књижног фонда до данас нико није кажњен.
