Операција „Јужни потез“ у колективном памћењу Мркоњић Града не може се свести само на помјерање линије фронта, назив једне војне операције или биографије официра који су у њој учествовали. За овај крај њене посљедице биле су много конкретније: стотине убијених српских цивила и војника, масовна гробница, протјерано становништво, спаљена и опљачкана села, уништена привреда и град који је систематски разаран и онда када је већ било извјесно да ће мировним споразумом бити враћен Републици Српској.
У том контексту треба посматрати и Андрију Матијаша Паука, замјеника команданта 4. гардијске бригаде Хрватске војске. Матијаш је погинуо 9. октобра 1995. године у Подрашници, у борбама са Војском Републике Српске, током офанзиве чији је непосредни циљ био заузимање Мркоњић Града и наставак продора према Бањалуци. Његова улога на овом простору зато није питање туђе ратне митологије, већ чињенице да је био официр стране војске која је водила офанзивна дејства на територији Републике Српске.
Операција је изведена у тренутку када је Војска Републике Српске покушавала да консолидује линије након ваздушних удара НАТО-а и истовремених офанзива Хрватске војске, тзв. ХВО-а и тзв. Армије РБиХ на западнокрајишком ратишту. Снаге Хрватске војске и тзв. ХВО-а продирале су према Мркоњић Граду из правца Јајца и Подрашнице, док су јединице тзв. Армије РБиХ наступале из правца Подбрда. Шире операције тзв. Армије РБиХ у западној Босни у јесен 1995. такође су биле праћене злочинима над српским цивилима и заробљеницима, а међу подручјима на којима су напредујуће бошњачке и хрватске снаге оставиле српске жртве у релевантним анализама наводи се и мркоњићки крај.
Посебну симболику носи покушај да се током окупације Мркоњић Граду промијени име у „Матијашево“, управо по погинулом официру Хрватске војске. Тај поступак није био административна необичност, већ снажан симбол односа према освојеном простору: град из којег је становништво протјерано требало је да изгуби и сопствено име и да добије име официра војске која га је заузела.
364 српске жртве нису статистичка фуснота
Најважнија чињеница у свакој озбиљној анализи пада и окупације Мркоњић Града морају бити људске посљедице.
Током агресије и окупације на подручју општине страдале су укупно 364 српске жртве – 137 цивила, 224 припадника Војске Републике Српске и три припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске.
Због тога је посебно проблематично када се страдање Мркоњић Града у јавности своди на број 181. Тај број не представља укупан број погинулих и убијених, већ број тијела ексхумираних из масовне гробнице на Православном гробљу.
У тој гробници пронађена су тијела 42 цивила, 131 припадника Војске Републике Српске, три припадника МУП-а и пет неидентификованих лица. Остале жртве проналажене су на бројним другим локацијама широм општине.
Разлика није само статистичка. Ако се 181 представља као укупан број страдалих, из јавног памћења практично се брише готово половина жртава.
Мркоњић Град није изгубио 181 човјека. Страдале су 364 српске жртве.
Масовна гробница и релативизација злочина
Један од најпроблематичнијих примјера јавног тумачења мркоњићке масовне гробнице јесте текст Срђана Пухала „Да ли је масовна гробница у Мркоњић Граду права масовна гробница?“.
Суштински проблем тог текста није само у наслову, који већ самом конструкцијом код читаоца производи сумњу у карактер гробнице, него у помјерању тежишта са начина на који су људи страдали на начин на који су њихова тијела касније сахрањена.
У средиште расправе стављено је то што су тијела била у врећама, раздвојена даскама, пописивана и сахрањивана на познатој локацији, те што је хрватска страна посједовала документацију о укопу. Као један од важних аргумената коришћен је и ратни прилог ХРТ-а, у којем је сахрањивање представљено као асанација терена и поступање у складу са међународним правилима.
Такав приступ, међутим, суштински промашује централно питање.
Није најважније како је неко тијело положено у земљу, него како је човјек чије је то тијело изгубио живот.
Чињеница да је жртва након смрти стављена у врећу, пописана и сахрањена не може бити доказ хуманости поступања према њој ако је претходно заробљена, мучена или убијена. Форензички налази са ексхумација указивали су на убиства из непосредне близине, употребу тупих предмета, разбијене лобање, преломе екстремитета и жртве које су биле везане, односно на случајеве у којима су људи убијани након заробљавања или предаје.
Управо зато се Пухалов текст може критиковати као релативизација суштине масовне гробнице: поступак са тијелима након смрти добија више аналитичког простора него околности под којима су ти људи убијени.
Још је проблематичније што се пропагандни прилог ХРТ-а из времена саме окупације практично прихвата у оквиру у којем је и произведен – као слика организованог, уредног и наводно цивилизованог поступања према мртвима. Управо је то била функција таквог прилога: јавности приказати вреће, пописе и сахрањивање, а не постављати питања о томе шта се са људима у тим врећама догодило прије него што је камера укључена.
Извјештај достављен Уједињеним нацијама још је деведесетих биљежио да је ХРТ емитовао прилог у којем је представник тзв. ХВО-а говорио о тијелима као погинулим борцима и о поступању „у складу са прописаним међународним правилима“, док су касније ексхумације утврдиле присуство цивила и заробљених припадника ВРС међу жртвама.
У том контексту расправа о томе да ли је гробница била довољно скривена, хаотична или „типична“ да би била названа масовном постаје секундарна и морално проблематична. У њој је било 181 тијело. Међу њима су били цивили и војници. На многима су утврђени трагови насилне смрти и мучења.
То је суштина приче.
Сурјан – осам цивила у једној спаљеној кући
Ако се масовна гробница покушава релативизовати расправом о начину сахрањивања, злочин у селу Сурјан много мање оставља простора за такве конструкције.
У породичној кући Пантелије Грмаша страдало је осам српских цивила: Пантелија и Сава Грмаш, Јелка и Радојка Јоргановић, Бранко Кудра, Бранко и Невенка Рожић и њихова кћерка Радојка Рожић.
Кућа је спаљена, а након повратка становништва међу згариштем су пронађени дијелови посмртних остатака и лични предмети жртава.
Посебно потресна је судбина Радојке Рожић, особе са инвалидитетом која се кретала уз помоћ инвалидских колица. Њени остаци и инвалидска колица пронађени су на згаришту куће у којој је страдала са родитељима.
Стари и немоћни људи и жена у инвалидским колицима нису били војна формација, нису представљали војни циљ и њихова смрт не може бити објашњена борбом за положај.
Зато Сурјан није споредни догађај једне војне операције, него један од најтежих показатеља онога што је окупација значила за српско цивилно становништво.
Најсистематичније уништавање када је исход рата већ био познат
Мркоњић Град јесте претрпио разарања током борбених дејстава, али посебно тежак дио приче почиње онда када је већ било јасно да се рат завршава и да ће град бити враћен Републици Српској.
Након парафирања Дејтонског мировног споразума систематско уништавање није престало. Напротив, управо је тада настављено организовано одношење индустријских постројења, машина и опреме, као и паљење и пљачкање имовине. Меморијални центар Републике Српске наводи да је одвожење индустријских постројења и технике посебно вршено након постизања Дејтонског споразума.
Та временска линија суштински је важна.
Разарање настало у непосредној борби једно је питање. Уништавање града након што је познато да ће га окупационе снаге морати напустити нешто је сасвим друго. Тада више није ријеч о освајању војног положаја, већ о томе шта се оставља становништву које треба да се врати.
Управо због тога разарање Мркоњић Града не може бити сведено на колатералну посљедицу борби. Дијелови града, привреде и приватне имовине уништавани су у периоду у којем је његова будућа припадност већ била утврђена.
Између 1.800 и 2.000 српских жртава у Другом свјетском рату
За становнике мркоњићког краја јесен 1995. године није постојала у историјском вакууму.
На истом простору је за вријеме Независне Државе Хрватске српско становништво већ било изложено масовним покољима, прогонима, логорима, спаљивању кућа и непосредном терору усташког режима.
На основу обрађених поименичних пописа и уз неопходну резерву због непотпуности евиденција, најопрезније је говорити о приближно 1.800 до 2.000 српских жртава са подручја Мркоњић Града током Другог свјетског рата.
Посебно је страшна структура тих жртава.
На основу досадашње обраде поименичних података, најопрезније је говорити о приближно 380 до 400 страдале српске дјеце и младих.
Међу њима су била дјеца од једне, двије или три године, као и дјеца код којих су година рођења и година смрти биле исте. У стотинама записа као починиоци изричито се наводе усташе.
Страдање није било ограничено на једно мјесто. Имена жртава воде ка Бјелајцу, Брду, Дабрацу, Густовари, Бараћима, Подгорји, Шеховцима, Ступарима, Сурјану, Подрашници, Тријебову и бројним другим селима.
То није статистика удаљене прошлости. То су породице чији су потомци нешто више од пола вијека касније поново свједочили хрватско-муслиманским злочинима, колонама избјеглица, спаљеним кућама и мртвим тијелима својих најближих.
Од 1941. до 1995. – исти агресор, исто становништво, исти простор и поново масовне жртве
На истом простору на којем су четрдесетих година усташке власти и формације НДХ оставиле масовне српске жртве, педесетак година касније поново су од хрватско-муслиманске злочиначке руке страдали српски цивили и војници, становништво је протјерано, а након повратка откривена је масовна гробница и затечен разрушен и опљачкан град.
Због тога питање односа данашње Хрватске према насљеђу НДХ за потомке жртава није академска расправа о далекој прошлости. Оно се непосредно тиче начина на који једно друштво поставља границу према идеологији која је на простору Мркоњић Града оставила хиљаде жртава.
А управо на том мјесту савремена Хрватска показује озбиљан проблем.
Усташки поздрав „За дом спремни“ није нестао са маргинама малих екстремистичких група, него се годинама појављује на стадионима, концертима, мајицама, заставама, јавним окупљањима и у политичком простору. Хрватска народна правобранитељка је за 2025. годину констатовала да је тог поздрава у јавном простору било више него претходних година, да су се на улицама Загреба чуле усташке пјесме и да су забиљежени и хитлеровски поздрави, иако је Уставни суд Хрватске више пута утврдио да је „За дом спремни“ противуставан.
Најупечатљивији примјер био је концерт Марка Перковића Томпсона на загребачком Хиподрому у јулу 2025. године, за који је продато више од 450.000 улазница, док су организатори и владајући ХДЗ говорили о око пола милиона људи. На улицама Загреба уочи концерта забиљежене су усташке пјесме и поздрави, а сам концерт био је предмет озбиљних критика због масовне употребе усташке симболике.
Посебно значајна није само масовност таквог догађаја, већ однос државног врха према њему. Премијер Андреј Пленковић је са породицом посјетио генералну пробу концерта и фотографисао се са Томпсоном, а након концерта га је јавно бранио, тврдећи да не представља историјски ревизионизам или промоцију усташтва и називајући организацију догађаја успјехом на који се може бити поносан.
Управо због тога је тешко говорити о досљедном и недвосмисленом институционалном раскиду савремене хрватске државе са усташким насљеђем. Формалне уставне осуде постоје, али истовремено постоји јавни простор у којем се поздрав НДХ масовно узвикује, у којем се усташке пјесме чују на улицама и у којем догађаји праћени таквом симболиком добијају политичку легитимацију на највишем нивоу.
За потомке српских жртава из Мркоњић Града то није безначајан детаљ. Када се симболи режима који је на овом простору убијао и дјецу поново појављују пред десетинама и стотинама хиљада људи, питање континуитета историјског сјећања намеће се само од себе.
Оно што остаје када се уклони ратна митологија
Када се из приче о „Јужном потезу“ уклоне војна митологија, пригодне годишњице и култови погинулих официра, остаје оно што је за Мркоњић Град једино суштински важно.
Остају 364 српске жртве.
Остаје 137 цивила.
Остаје масовна гробница са 181 тијелом.
Остају измасакрирани и убијени заробљеници и цивили.
Остаје кућа у Сурјану у којој је спаљено осам људи, међу њима жена у инвалидским колицима.
Остаје чињеница да је тзв. Армија РБиХ, паралелно са хрватским снагама, напредовала на дијелу мркоњићке општине и да се страдање Срба у завршним операцијама западне Босне не може посматрати само кроз дјеловање једне војне формације.
Остаје град који је паљен, пљачкан и демонтиран и онда када је било познато да ће бити враћен Републици Српској.
Остаје и историјско искуство приближно 1.800 до 2.000 српских жртава из Другог свјетског рата, међу којима приближно 380 до 400 дјеце и младих.
И остаје Андрија Матијаш, погинуо 9. октобра 1995. године у Подрашници као официр Хрватске војске која је наступала према Мркоњић Граду – човјек по којем су окупационе власти покушале преименовати град у „Матијашево“.
Зато „Јужни потез“ у Мркоњић Граду није прича о војној слави.
То је прича о агресији, окупацији, масовном страдању, уништавању, покушајима накнадне релативизације злочина и вишедеценијском изостанку одговорности за оно што је учињено људима и граду.
