Полемика о могућности да генерал Ратко Младић буде сахрањен у Србији уз високе државне и војне почасти одавно више није само питање једне сахране. Она све више открива дубљи проблем у односима Србије и Европске уније – однос у којем се Брисел не поставља само као политички савез или заједница којој Србија жели да приступи, већ као нека врста цивилизацијског арбитра који одређује шта је прихватљиво сјећање, која је историјска интерпретација дозвољена и какво понашање један народ мора усвојити да би био признат као довољно „европски“.
Хрватски премијер Андреј Пленковић поручио је да би Србија, уколико Младићу организује сахрану уз највише државне и војне почасти, практично сама себи затворила врата Европске уније. Европска комесарка за проширење Марта Кос истовремено је нагласила да величању осуђених ратних злочинаца нема мјеста ни у Европској унији нити у земљама које желе да постану њене чланице.
Нема потребе бјежати од чињенице да је Ратко Младић правоснажно осуђен пред међународним судом на доживотни затвор за геноцид у Сребреници, злочине против човјечности и ратне злочине. Та пресуда објективно постоји.
Али управо ту престаје правно и почиње много шире политичко и морално питање.
Ко одређује шта је „цивилизовано“?
Проблем настаје оног тренутка када се однос према једном човјеку и једној пресуди претвори у мјерило цивилизацијске зрелости читавог народа. Србија више није суочена само са захтјевом да поштује међународне пресуде. Од ње се све чешће очекује и да усвоји тачно одређену интерпретацију сопствене новије историје, ратова, националних интереса, политичких циљева и колективног памћења.
Тако се ствара подјела на онога ко подучава и онога ко мора бити подучен. Европска унија наступа као носилац „исправних вриједности“, док се Србија и Срби изнова стављају у позицију друштва које тек треба да докаже да је способно да те вриједности разумије.
Такав однос неизбјежно поприма патерналистичке црте. Његова политичка граматика добро је позната из колонијалне историје: центар себе проглашава носиоцем цивилизацијског стандарда, док периферија мора непрестано доказивати своју зрелост, прихватати услове и усвајати туђу представу о сопственој прошлости да би била примљена у круг „цивилизованих“.
Србија, наравно, није колонија Европске уније и било би неодрживо тврдити супротно. Али то не значи да у политичком односу не може постојати колонијални образац размишљања – онај у којем једна страна себи приписује право да другој одређује не само правила политичког понашања већ и границе легитимног историјског памћења.
Срби морају да памте оно што им Брисел одреди?
Од Срба се с правом тражи поштовање бошњачких, хрватских и других жртава ратова деведесетих. Нема озбиљног моралног аргумента против тога.
Али гдје је једнако инсистирање на томе да се европска јавност суочи са српским историјским искуством?
Српска историја двадесетог вијека није почела 1991. године.
Иза српског народа налази се искуство вишевјековног живота између Османског и Хабзбуршког царства, великих ратова и окупаторских злочина, устанака, сеоба и сталних демографских помјерања. Иза њега је искуство Првог свјетског рата у којем су Србија и Срби претрпјели катастрофалне војне и цивилне губитке, окупацију, интернације и разарање државе.
Иза њега је и Други свјетски рат, њемачка окупација и Независна Држава Хрватска, фашистички режим који је створио сопствени систем концентрационих логора и организовао масовне прогоне и убиства Срба, Јевреја, Рома и политичких противника. Јасеновац није мит нити производ српског националног наратива. Постојање усташког система логора и масовно страдање Срба историјски су документоване чињенице.
Зато проблем није у томе што Европа говори о Сребреници. И треба да говори.
Проблем настаје када се стиче утисак да је једно страдање претворено у трајни политички и цивилизацијски тест за један народ, док друга страдања тог истог народа немају ни приближно исту тежину у европској политици сјећања.
Од Срба се тражи да не негирају геноцид. Истовремено, у српској јавности већ деценијама постоји снажан утисак да се њихово сопствено историјско искуство геноцида и страдања систематски потискује на маргину – од огромних жртава Првог свјетског рата до геноцидне политике НДХ према Србима и егзодуса и страдања током ратова деведесетих.
То није исто што и формално негирање тих жртава. Али политичко занемаривање, релативизовање и селективно памћење могу се сматрати тихим негирањем геноцида над Србима.
Ексклузивитет жртве: Страдање није спортско такмичење
У истој расправи постоји и проблем о којем се знатно рјеђе говори – претварање статуса жртве у политички ексклузивитет.
У значајном дијелу политичког и медијског дискурса у Федерацији БиХ створен је образац у којем се бошњачко страдање не представља само као трагична чињеница рата коју је неопходно памтити, него понекад и као готово искључиво морално средиште читавог рата у БиХ. У таквом оквиру лако се губи простор за српске и хрватске жртве, али и за озбиљну расправу о злочинима које су починили припадници Армије РБиХ.
А страдање народа није спортско такмичење.
Геноциди, масакри, логори и ратни злочини нису дисциплине у којима један народ стоји на највишем мјесту побједничког постоља, док се другом додјељује некаква утјешна медаља за мање важно страдање.
Жртва не постаје мања зато што је припадала другој нацији.
Убијени српски цивил није мање мртав зато што његов убица није припадао Војсци Републике Српске. Заробљени српски војник који је мучен или убијен није мање жртва зато што се његова судбина не уклапа у доминантну представу рата. Исто важи за сваку бошњачку, хрватску или било коју другу жртву.
Управо зато је случај Сакиба Махмуљина толико важан за озбиљно суочавање са прошлошћу.
Некадашњи командант Трећег корпуса Армије РБиХ правоснажно је осуђен на осам година затвора за ратне злочине повезане са злочинима припадника Одреда „Ел Муџахедин“ над заробљеницима, рањеницима и цивилима на подручју Возуће и Завидовића.
Дакле, није ријеч о српској пропаганди нити о политичкој конструкцији Републике Српске, већ о правоснажној пресуди Суда БиХ.
Па ипак, Махмуљин годинама није на издржавању казне.
Стога слаб политички и друштвени притисак да правоснажно осуђени командант Армије РБиХ заиста буде приведен и упућен на издржавање казне отвара легитимно питање: да ли се исти стандарди суочавања са прошлошћу заиста примјењују на све?
Још важније питање гласи: колико је у бошњачком јавном простору развијена спремност да се без релативизације говори о злочинима сопствене стране?
Муџахедини не могу бити фуснота рата
Одред „Ел Муџахедин“, страни исламски борци и злочини почињени над српским заробљеницима не могу бити непријатна фуснота која се помиње само када суд донесе пресуду.
Уколико се од српског друштва захтијева да се суочи са злочинима које су починиле српске снаге, потпуно исти стандард мора важити и за бошњачко друштво када су у питању злочини припадника Армије РБиХ, страних муџахедина и других формација које су се бориле на њеној страни.
Без тога нема заједничке историје.
Постоје само паралелне националне оптужнице.
Посебно је проблематична тенденција да се сваки покушај разговора о српским жртвама или злочинима над Србима тумачи као релативизација Сребренице.
Није.
Разговор о Казанима не негира злочине над Бошњацима. Разговор о Возући не негира Сребреницу. Разговор о српским цивилима страдалим у рату не одузима ништа ниједној бошњачкој жртви.
Само политичка култура која жртву доживљава као ексклузивно власништво једне заједнице може свако помињање туђег страдања схватити као напад на сопствено.
А то је управо супротно култури сјећања.
Једна формула рата не може објаснити све
Сличан проблем постоји и у политичком инсистирању на једној јединој формули којом се мора описивати рат у БиХ.
У бошњачком политичком дискурсу доминира квалификација „агресије на БиХ“, док се свако помињање грађанских компоненти рата често доживљава као релативизација злочина или политичка провокација.
Међутим, рат у којем су међусобно ратовале војне формације три конститутивна народа БиХ, у којем су постојали различити савези и сукоби који су се током рата мијењали, али и непосредно учешће и снажан утицај сусједних држава, тешко је свести на једну политичку паролу.
Могуће је говорити о међународним аспектима рата и истовремено признати његове дубоке унутрашње, грађанске компоненте.
Управо ту би озбиљна историографија требало да почне, а политичка пропаганда да престане.
Ако је унапријед забрањено поставити питање о карактеру рата, ако постоји само једна дозвољена формула, а свако другачије тумачење постаје доказ моралне неисправности онога ко га изговара, онда више не говоримо о историографији него о политичкој ортодоксији.
Од индивидуалне кривице до колективне стигме
Још опаснији проблем настаје када се пресуде појединцима и војним руководствима преносе на читав народ.
Кривица Ратка Младића је правна ствар Ратка Младића.
Кривица било којег другог осуђеног лица припада том лицу.
Из тога не произлази да су Срби „геноцидан народ“, као што злочини усташког режима не чине данашње Хрвате злочиначким народом, нити злочини муџахедина и припадника Армије РБиХ чине Бошњаке злочиначким народом.
Управо зато је сваки говор који кривицу појединаца претвара у наследну моралну особину једног народа дубоко опасан.
У дијелу јавног и политичког простора у БиХ годинама се појављују формулације и представе из којих произлази да Срби као колективитет морају непрестано доказивати да нису „геноцидни“, да се морају „цивилизовати“ признавањем једне политичке интерпретације прошлости и да је свако одступање од ње доказ моралне заосталости.
Таква реторика не води помирењу.
Она води колективној стигматизацији.
Исти проблем постоји када се Срби у БиХ представљају као нека врста историјских дошљака или окупатора, а сложена прошлост Босне и Херцеговине прилагођава савременим националним потребама.
Средњовјековна Босна, османски период, Хабзбуршка монархија и модерна БиХ не могу се механички спојити у једну непрекинуту националну причу која потврђује политичке ставове двадесет првог вијека. Историја је далеко сложенија од пароле о „хиљадугодишњој државности“, као што је сложенија и од сваког српског, хрватског или бошњачког националног мита.
Проблем почиње онда када једна национална интерпретација себе прогласи историјском чињеницом, а све друге представи као фалсификат.
Томпсон као тест европске досљедности
Зато је примјер Хрватске посебно значајан.
Само годину дана прије Пленковићеве лекције Србији о Младићевој сахрани, Загреб је био мјесто концерта Марка Перковића Томпсона на којем се окупило око пола милиона људи и на којем је током извођења „Бојне Чавоглаве“ масовно одјекивао поздрав „За дом спремни“, историјски везан за усташки режим НДХ.
Пленковић није био на самом концерту, али је непосредно прије њега посјетио Томпсонову тонску пробу и фотографисао се са пјевачем. Након концерта није се политички дистанцирао од цјелокупног догађаја, већ га је представљао и као велики организациони успјех, док је употребу спорног поздрава у оквиру пјесме бранио позивањем на судску праксу.
Управо зато његово упозорење Србији има далеко шири значај.
Ако су „европске вриједности“ универзалне, онда не могу бити строге у Београду, а растегљиве у Загребу.
Ако је државна почаст Младићу разлог за довођење у питање европског пута Србије, онда би масовно узвикивање поздрава режима Анте Павелића морало изазвати далеко више од неколико саопштења и декларативних осуда.
Није потребно бранити Ратка Младића да би се то питање поставило.
Напротив.
Управо онај ко инсистира на универзалности моралних принципа мора тражити да они важе за све.
Када је српски национални интерес постао нешто сумњиво?
Још један проблем лежи у односу према самој идеји српске националне политике.
Свака европска држава има националне интересе. Француска их има. Њемачка их има. Хрватска их има. Пољска их има. Мађарска их има.
Када те државе бране своју економију, језик, културу, безбједност, дијаспору или национални идентитет, то се назива државном политиком.
Када Срби артикулишу сопствене националне интересе, много лакше се појављују термини попут „великосрпског национализма“, „дестабилизације“, „малигног утицаја“ или „пријетње регионалној стабилности“.
Управо ту Срби виде дубоку асиметрију.
Од њих се не тражи само да прихвате правила једног политичког савеза којем желе да приступе. Све чешће се стиче утисак да се од њих очекује да редефинишу саме границе онога што смију сматрати сопственим легитимним националним интересом.
Када политичко условљавање дође до те тачке, питање више није само европска интеграција. Постаје питање политичког суверенитета.
Србофобија као мање важна мржња?
Европа с правом улаже огроман институционални, образовни и политички напор у борбу против антисемитизма. Исто мора чинити и против сваког другог облика етничке и националне мржње.
Али управо зато Срби имају право да питају: гдје је једнако снажан европски рефлекс када су они мета националне мржње?
Гдје је исти степен политичке осјетљивости када се релативизују усташки злочини, када се користе усташки симболи или када се у јавном простору појављују поруке мржње према Србима, а посебно у Хрватској, гдје су Срби врло честа мета напада екстремиста.
Исто питање треба поставити и унутар БиХ: да ли су увреде, колективна стигматизација и дехуманизујуће представе о Србима једнако неприхватљиве као говор мржње усмјерен према другим народима?
Ако нису, онда се не гради антидискриминаторна култура. Гради се систем дозвољених и недозвољених предрасуда.
Антисемитизам мора бити сузбијан. Антиромска мржња мора бити сузбијана. Исламофобија мора бити сузбијана. Али исто тако мора бити сузбијана и мржња према Србима.
Не зато што Срби заслужују посебан третман, већ зато што универзалне вриједности имају смисла једино ако су заиста универзалне.
Европске вриједности или политички инструмент?
У том контексту треба посматрати и пријетњу блокадом европског пута Србије.
Правно гледано, Европска унија има далеко више механизама притиска на Србију него на Хрватску. Србија је кандидат, Хрватска је чланица. Брисел зато може Београду условљавати отварање и затварање поглавља, финансијску подршку и динамику интеграција.
Али управо та неједнакост моћи захтијева још већу одговорност онога ко је моћнији.
У супротном, условљавање лако прелази у политички патронат.
А политички патронат лако производи управо онај образац који Европа у сопственој колонијалној прошлости добро познаје: једна страна прописује вриједности, тумачи прошлост и дијели оцјене цивилизацијске зрелости, док друга мора да доказује да је довољно реформисана, покајана и послушна да би јој било дозвољено да сједне за исти сто.
Такав однос према афричким, азијским и другим неевропским друштвима Европа је већ имала у својој историји. Управо зато би морала бити посебно опрезна када сличан политички језик користи према народима сопствене периферије.
Не може се градити помирење понижавањем једног народа
Највећа грешка европске политике према Србима била би увјерење да се помирење може изградити тако што ће један народ бити трајно стављен на оптуженичку клупу.
Нема помирења ако Бошњаци треба да памте Сребреницу, а Срби да забораве Јасеновац, Возућу или сопствене жртве рата деведесетих.
Нема га ако се од Срба захтијева суочавање са Младићем, а случај Махмуљина остаје на периферији јавног интересовања.
Нема га ако Хрвати имају право на своју националну интерпретацију деведесетих, а српска интерпретација се унапријед проглашава опасним национализмом.
Нема га ни ако једна страна има готово недодирљив статус искључиве жртве, док се од друге очекује да сопствене мртве посматра као историјски мање важне јер нису добили исту правну квалификацију или политичку видљивост.
Не постоји „прво мјесто“ у страдању.
Не постоји ни „утјешна награда“ за народ чије су жртве мање присутне у међународној политици.
Постоје само мртви, њихове породице и обавеза сваког цивилизованог друштва да истим моралним мјерилом гледа на сваку жртву и сваког починиоца.
То би морала бити основа помирења.
Све друго је хијерархија жртава.
Младић је повод, проблем је много дубљи
Зато расправа о сахрани Ратка Младића представља само повод.
Право питање је какву Европу Брисел нуди Србији и какав модел односа према прошлости западни Балкан жели да изгради.
Европу равноправних народа, у којој исти принципи важе у Београду, Сарајеву, Загребу, Берлину и Бриселу?
Или Европу центра и периферије, у којој једни имају право на националне интересе, историјске специфичности и политичке грешке, док други морају непрестано доказивати да су се довољно удаљили од сопствене прошлости да би били прихваћени?
Србији и Србима није потребна Европа која ће им говорити кога морају вољети, кога смију памтити и како морају тумачити сваки дио сопствене историје.
Ни БиХ није потребна култура сјећања у којој један народ има монопол на статус жртве, други монопол на статус злочинца, а трећи сопствену паралелну историју.
Потребан је простор у којем ће и српска жртва бити европска жртва, у којем ће бошњачка и хрватска жртва бити поштоване без резерве, у којем ће злочин припадника Војске Републике Српске бити злочин без обзира на националност жртве, али ће потпуно исто важити за злочин припадника Армије РБиХ, ХВО-а или било које друге формације.
У таквом систему нема колективне кривице.
Нема колективне невиности.
И нема ексклузивитета над патњом.
Тек тада ће „европске вриједности“ престати да звуче као лекција коју један цивилизацијски центар држи непослушној периферији и постати оно што би требало да буду – правила која важе подједнако за све.
А без тог принципа, свака нова пријетња, услов и лекција из Брисела, Загреба или Сарајева само ће јачати увјерење да проблем није у томе што Срби не разумију европске вриједности, већ у томе што они који те вриједности најгласније проповиједају још нису доказали да су спремни да их примјењују једнако и када су српске жртве, српска права и српско историјско искуство у питању.
