Убједљива побједа Алтернативе за Њемачку (AfD) на покрајинским изборима у Саксонији-Анхалту изазвала је снажне политичке реакције далеко изван Њемачке и поново отворила питање даљег јачања деснице у Европи.
Иако AfD није освојила апсолутну већину, њен резултат значајно је промијенио однос снага у покрајинском парламенту. Према најновијој пројекцији њемачке телевизије ZDF, странка је са око 44 одсто гласова освојила 39 од укупно 83 мандата, док су CDU, SPD, Зелени и Љевица заједно такође на 39 мандата. Преосталих пет припада Савезу Саре Вагенкнехт (BSW), који је тиме постао кључан за формирање већине.
Ривалске странке најавиле су да неће улазити у коалицију са AfD-ом, па је поново у центар пажње доспио такозвани „заштитни зид“ којим су водеће њемачке странке годинама настојале да спријече учешће AfD-а у власти.
Резултат избора могао би додатно да ослаби положај њемачког канцелара Фридриха Мерца. Према оцјенама које преноси „Њујорк тајмс“, уколико дио CDU-а одговорност за тежак изборни пораз припише управо њему, могло би бити отворено и питање његовог останка на челу владе.
Значај избора у Саксонији-Анхалту посматра се и у ширем европском контексту. Наредне године избори очекују Француску, Шпанију и Италију, а десничарске странке у више земаља биљеже раст подршке.
Посебна пажња усмјерена је на Француску, гдје Марин Ле Пен, кандидат Националног скупа, води у анкетама за први круг предсједничких избора, а у појединим симулацијама у посљедње вријеме заузимала је прво мјесто и у другом кругу.
У Шпанији би Вокс могао да се избори за учешће у будућој коалиционој влади, док је у Великој Британији раст подршке Реформи успорен након финансијских скандала повезаних са њеним лидером Најџелом Фаражом.
Истовремено, примјер Мађарске показује да успон деснице није нужно непрекидан. Виктор Орбан је у априлу, након 16 година на власти, поражен, иако је послије побједе AfD-а поручио да је то „тек почетак“.
Избори у Саксонији-Анхалту тако су прерасли оквир једне њемачке покрајине. Њихов исход отворио је нова питања о будућности њемачке политике, стабилности владајућих структура у Берлину и правцу у којем би у наредном периоду могла да се креће европска политичка сцена.
