Тридесет и једна година након завршетка рата у Босни и Херцеговини, Атиф Дудаковић, некадашњи командант Петог корпуса Армије Републике БиХ, и даље није добио коначан судски епилог за злочине за које га терети Тужилаштво БиХ, а управо та чињеница можда најбоље осликава дубоку кризу повјерења у босанскохерцеговачко правосуђе, посебно када је ријеч о процесуирању ратних злочина над српским становништвом. Не ради се овдје о предмету који је заснован на једном свједочењу, једном спорном документу или политичкој оптужби насталој деценијама након рата, већ о случају који обухвата велики број свједока, обимну војну документацију, ексхумације, идентификоване жртве, масовне и појединачне гробнице, као и видео-снимке који су годинама доступни јавности и на којима се Дудаковић лично појављује и издаје наређења која су изазвала озбиљне сумње у почињење ратних злочина.
Оптужница против Дудаковића и још 16 некадашњих припадника и команданата Петог корпуса подигнута је 11. октобра 2018. године, а Тужилаштво БиХ је тада саопштило да се оптужени терете за злочине против човјечности и ратне злочине који обухватају убиства више од 300 лица српске националности, међу којима су, према наводима Тужилаштва, већином били цивили старије животне доби, али и војници који су се предали или били заробљени и тиме престали да представљају борбену пријетњу. Оптужница обухвата и прогоне, злостављања цивила и ратних заробљеника, као и уништавање 38 православних храмова, цркава и других вјерских објеката, док је Тужилаштво најавило чак 447 свједока, шест вјештака и више од 1.100 доказних материјала.
Упркос таквом обиму предмета, упркос чињеници да су многи спорни догађаји документовани још током рата, као и томе да су поједини видео-снимци јавно емитовани прије двадесетак година, поступак је и даље далеко од коначног судског исхода. Управо ту лежи суштина проблема. Није спорно да сложени предмети ратних злочина захтијевају време, темељну анализу доказа, саслушање великог броја свједока и пажљиво утврђивање командне и индивидуалне одговорности, али када поступак траје толико дуго да свједоци, оштећени, па и сами оптужени умиру прије његовог окончања, онда више није ријеч само о сложености предмета, већ о систему који није у стању да правду учини достижном у разумном времену.
Посебно мјесто у овом случају имају видео-снимци који су годинама присутни у јавности и који су у великој мјери обликовали перцепцију о Дудаковићу. Један од најпознатијих снимака настао је 9. јула 1994. године на подручју Изачића, након борби са снагама Народне одбране Аутономне покрајине Западна Босна. На снимку се Дудаковић распитује за двојицу заробљених припадника супротстављене формације, након чега се чује наређење: „Стријељати на лицу мјеста.“ РТС је тај снимак објавио још 2009. године, а он је у међувремену постао један од најчешће цитираних видео-докумената када се говори о спорним поступцима некадашњег команданта Петог корпуса.
Поред тог снимка, у јавност су доспјели и материјали из септембра 1995. године који приказују Дудаковића током операција Петог корпуса у Босанској Крајини, а на којима се чују наређења која се односе на паљење објеката и села. Ти снимци су емитовани још 2006. године и од тада представљају дио јавне архиве рата у западној Крајини. Дудаковић је оспоравао њихово тумачење и говорио о монтажи и спорним титловима, али управо је задатак правосуђа био да одавно утврди шта је оригиналан материјал, шта је контекст наређења, шта је након њих услиједило и да ли између командних одлука, дјеловања јединица и конкретних злочина постоји кривичноправно релевантна веза.
Поставља се зато питање колико је година правосуђу једне државе потребно да обради доказе који су му већ деценијама доступни, посебно у предмету у којем постоје стотине свједока, више од хиљаду доказних материјала и снимци који су јавно познати готово двадесет година. Кривичне пријаве против Дудаковића подношене су још средином двехиљадитих, оптужница је подигнута тек 2018. године, а главни претрес почео је 2019. године. Данас је 2026. година, а поступак још није добио ни коначну првостепену судску форму која би јавности дала одговор на основно питање – шта је од навода Тужилаштва доказано, а шта није.
Такво одуговлачење не може бити посматрано само као административна слабост. У предметима ратних злочина вријеме има директан утицај на саму могућност да правда буде остварена. Свједоци старе, болују и умиру, сјећања постају мање поуздана, документи нестају или постају теже доступни, а и сами оптужени долазе у године у којима се поступци прекидају због здравственог стања или смрти. Када систем дозволи да се процеси воде деценијама, онда вријеме више није неутрална околност него фактор који практично ради у корист некажњивости.
Управо због тога предмет Дудаковић има много шири значај од самог имена оптуженог. Он је постао један од највидљивијих примјера због којих у Републици Српској постоји дубоко неповјерење према институцијама правосуђа БиХ и увјерење да се злочини над Србима процесуирају спорије, касније и са мање институционалне одлучности него злочини над припадницима других народа. То неповјерење не настаје само из политичке реторике, већ и из конкретног искуства породица жртава које деценијама чекају да се утврди одговорност за страдања њихових најближих.
Посебно је важно нагласити да се Дудаковић у дијелу оптужнице не терети само за злочине над Србима, већ и за злочине над Бошњацима, односно припадницима и присталицама Народне одбране Аутономне покрајине Западна Босна на подручју Бихаћа и Цазина. Та чињеница додатно показује колико је погрешно читав предмет сводити на националну политичку полемику или представљати га искључиво као сукоб српске и бошњачке интерпретације рата. Ако постоји сумња да су убијани заробљеници, злостављани цивили, паљена имовина и уништавани вјерски објекти, онда националност жртве не може и не смије бити пресудан фактор у брзини и одлучности правосудног одговора.
Ипак, управо ту се појављује једна од највећих противрјечности послијератне Босне и Херцеговине. Док се у једном дијелу јавности инсистира на обавези прихватања судски утврђених чињеница и дистанцирању од осуђених команданата, у другом дијелу земље Атиф Дудаковић се и даље несметано представља као ратни херој, док се тежина оптужнице и садржај јавно доступних снимака потискују или релативизују као политички мотивисани напади. Управо је правосуђе требало да прекине ту праксу и да умјесто националних митова понуди коначно утврђене чињенице, али је својом спорошћу постигло супротно: оставило је простор да свака страна задржи сопствену истину.
Зато суштина критике правосуђа БиХ није у захтјеву да Дудаковић буде осуђен зато што то жели један дио јавности, већ у чињеници да је неприхватљиво да један овако тежак предмет толико дуго остаје без коначног исхода. Правосуђе није створено да чува предмете у бескрајној процедури, већ да на основу доказа утврђује индивидуалну одговорност и да то чини у времену у којем пресуда још има смисао и за жртве и за друштво.
Породицама убијених не значи много правна формулација да је поступак „у току“ ако тај поступак траје деценијама. Њима је потребно да држава каже ко је одговоран за смрт њихових најближих, ко је наредио злочин, ко га је извршио и ко је пропустио да га спријечи. Ако су докази довољни, мора постојати осуђујућа пресуда; ако нису, суд мора имати храбрости да то јасно каже. Оно што није прихватљиво јесте стање у којем се годинама и деценијама не добија никакав одговор.
Због свега тога Атиф Дудаковић данас није само име једног оптуженог ратног команданта, већ симбол институционалне немоћи и спорости босанскохерцеговачког правосуђа. Иза тог предмета налазе се стотине жртава, уништена села и вјерски објекти, ексхумације, свједоци, војна документација, видео-снимци и више од хиљаду доказних материјала, али се и даље чека на оно због чега правосуђе уопште постоји – на пресуду.
Зато израз „непресуђени ратни злочинац“ у случају Атифа Дудаковића није само провокативна политичка формулација, већ одраз дубоког осјећаја неправде који постоји међу породицама жртава и великим дијелом јавности. Дудаковић формално није осуђен, али управо чињеница да три деценије након рата и годинама након подизања оптужнице није добио коначан судски епилог представља једну од најтежих оптужби на рачун система који је требало да утврди истину.
Када постоје жртве, гробнице, свједоци, документи, снимци, оптужница и хиљаде страница доказног материјала, а пресуде и даље нема, онда се више не поставља само питање шта је Атиф Дудаковић радио током рата. Поставља се и много непријатније питање: шта правосуђе Босне и Херцеговине ради већ три деценије?
Атиф Дудаковић, злочини:
