Сабина Ћудић је из Мркоњић Града отишла. Њен видео је снимљен, порука послата, политичка пажња добијена. Али у Мркоњић Граду остали су људи који сада треба да живе са атмосфером коју је тај наступ произвео.
Управо је то суштина проблема са политичким перформансом предсједнице Наше странке. Није спорно право Сабине Ћудић да има свој став о генералу Ратку Младићу, рату, Републици Српској или било којем другом политичком и историјском питању. Спорно је питање политичке одговорности: зашто је било потребно доћи управо у Мркоњић Град, стати поред Музеја ЗАВНОБиХ-а и на најосјетљивијој могућој теми градити политичку поруку за друштвене мреже?
Одговор на то питање постаје још важнији када се погледа оно што је услиједило. Након њене објаве, дио грађана је на зграду Музеја ЗАВНОБиХ-а поставио заставу Војске Републике Српске и транспарент подршке генералу Ратку Младићу. Политички перформанс тако је добио непосредан одговор на улици, а једна локална средина, у којој такве јавне конфронтације годинама нису представљале дио свакодневице, поново је увучена у рат симбола, историјских тумачења и националних порука.
Ћудићева је, хтјела то признати или не, успјела да „запали“ Мркоњић Град – не ватром, већ политичком провокацијом која је за кратко вријеме подигла температуру у граду и произвела реакције које су до јуче биле готово незамисливе.
Мир који се годинама гради може се нарушити за један дан
Мркоњић Град је средина која је прошла кроз тежак рат и велика страдања. Ипак, у деценијама након рата свакодневни живот је постепено потискивао националне тензије. Људи различитих националности живе једни поред других, сусрећу се, раде, тргују и дијеле исти град.
Ратне ране нису нестале, али су у великој мјери престале да буду основа свакодневних односа.
Управо зато је посебно неодговорно у такву средину уносити политичке поруке чији се ефекат може лако предвидјети.
Прије само неколико мјесеци било би тешко замислити да ће грађани Мркоњић Града на једну политичку објаву одговорити истицањем заставе Војске Републике Српске на Музеју ЗАВНОБиХ-а. Сада се то догодило.
То је чињеница коју не треба ни преувеличавати ни умањивати.
Она показује да се нешто у политичкој атмосфери промијенило.
Када антифашизам постане средство дневне политике
Сабина Ћудић своје политичко дјеловање често поставља у оквир антифашизма, либерализма и грађанске политике. Управо због тога њен наступ у Мркоњић Граду заслужује још озбиљнију критику.
Антифашизам, ако је принцип, не може бити селективан.
Не може се користити само онда када треба политички дисквалификовати Републику Српску, српске политичаре или дио српског историјског искуства, а истовремено занемаривати чињеница да је српски народ у Другом свјетском рату био изложен масовном прогону и геноцидној политици Независне Државе Хрватске, као и да су Срби дали огроман допринос Народноослободилачкој борби.
Музеј ЗАВНОБиХ-а зато није неутрална сценографија за снимање политичког видеа.
То је мјесто са сложеним историјским значењем које припада насљеђу свих народа БиХ. Употребљавати га као позадину за савремену националну полемику значи свјесно мијешати историју и дневну политику на начин који готово неизбјежно производи реакцију.
Лицемјерје „грађанске“ политике
Највећи проблем дијела такозване босанскохерцеговачке љевице управо је у томе што национализам препознаје само онда када долази са друге стране.
Српски национализам препознаје се у сваком симболу, свакој изјави и свакој политичкој поруци. Али када се бошњачки национални наратив упакује у рјечник грађанске државе, антифашизма, европских вриједности и либерализма, онда се одједном више не назива национализмом.
То је суштинска противрјечност.
Не може се истовремено залагати за универзалне грађанске принципе и имати различита мјерила за национализам зависно од тога из којег народа долази.
Ако је национализам проблем, онда је проблем код свих.
Ако је политичко провоцирање неодговорно, онда је неодговорно без обзира на то да ли долази из Бање Луке, Сарајева или Мостара.
У супротном не говоримо о љевици, већ о националној политици која је само добила модернију амбалажу.
Без каранфила, али са пажљиво упакованим љиљанима.
Ко ће сада плаћати цијену?
Најозбиљније питање, међутим, није шта ће Сабина Ћудић добити својим видео-снимком.
Она ће добити прегледе, коментаре, медијску пажњу, подршку једног дијела бирачког тијела и осуде другог.
Али она неће сваког јутра излазити на улицу у Мркоњић Граду.
То ће чинити људи који овдје живе.
Срби ће остати у Мркоњић Граду. Остаће и Бошњаци који са наступом Сабине Ћудић немају никакве везе, који је нису позвали да у њихово име производи политичке сукобе и који ће можда управо због њеног поступка наредних дана осјећати непријатност коју нису заслужили.
Зато би Ћудићева требало да размисли коме заиста дугује извињење.
Не само Србима које је својим наступом намјерно или ненамјерно испровоцирала, већ и мркоњићким Бошњацима који годинама живе у мирној локалној средини и који сада могу бити доведени у непријатну позицију због политичког перформанса особе која ће након неколико минута снимка наставити свој живот у другом граду.
Сарајевска политика не смије локалне заједнице користити као позорницу
У посљедњем периоду у Републици Српској све чешће се отварају полемике о истицању застава Републике БиХ и симбола Армије Републике БиХ, ратним интерпретацијама и питањима која директно додирују најосјетљивије слојеве колективног памћења.
Када се на то надовежу политички перформанси попут овог у Мркоњић Граду, резултат није грађанска БиХ.
Резултат је управо супротан – јачање националног рефлекса код становништва.
То је парадокс политике Сабине Ћудић.
Наступајући као критичар српског национализма, она својим поступком може произвести управо његово јачање. Човјек који се до јуче није бавио заставама одједном осјећа потребу да истакне заставу ВРС. Онај ко се није бавио ратним темама поново о њима расправља. Онај ко је живио свој свакодневни живот поново почиње да посматра политику кроз национални идентитет.
Тешко је замислити већи политички промашај за некога ко себе представља као представника грађанске љевице.
Мркоњић Граду треба мир, а не политички туризам
Политичарима је лако да дођу у локалну заједницу, сниме поруку и оду.
Много је теже годинама градити повјерење међу људима.
Мркоњић Град не треба да буде лабораторија за сарајевске политичке експерименте, нити позорница на којој ће политичари прикупљати поене тако што ће испитивати докле могу да помјерају границе стрпљења локалног становништва.
Овај град је већ довољно платио цијену своје прошлости.
Зато је одговорност сваког политичара који у њега долази да води рачуна не само о томе шта има право да каже, већ и шта његове ријечи могу да произведу.
Сабина Ћудић је свој политички наступ завршила.
Али посао смиривања атмосфере остао је Мркоњићанима.
И ако је циљ њеног доласка био да покаже колико су национализам и подјеле опасни, постигла је готово савршено супротан резултат: успјела је само за један дан да пробуди мржњу у Мркоњић Граду.
