Низ инцидената у којима су током протеклих мјесеци у Хрватској били мета Срби, држављани Србије, српски културни садржаји и објекти повезани са српском заједницом указује на озбиљно погоршање атмосфере у којој живи српска заједница.
Од физичких напада и националних увреда, преко покушаја напада на српске раднике и упада на културне манифестације, до све отворенијег истицања усташке симболике, низ догађаја који су забиљежени у различитим дијеловима Хрватске тешко се може посматрати као безначајна појава.
Посебно забрињава то што су мета били људи који су у Хрватску дошли да раде, млади из Србије, као и припадници српске заједнице који су учествовали у културним програмима.
У Сплиту је у новембру 2025. године група мушкараца упала на програм посвећен српској култури и фолклору, док су се током инцидента, према извјештајима, чули националистички и пронацистички узвици. Хрватска полиција је након инцидента ухапсила седморицу осумњичених.
Само неколико дана касније, више од 50 маскираних мушкараца окупило се испред Српског културног центра у Загребу, у вријеме одржавања Дана српске културе. Група је покушала да уђе у објекат, а из масе су се чули и усташки поздрави.
Још озбиљнији случај забиљежен је на Хвару, гдје је полиција ухапсила 14 особа због сумње да су организовано дошле на острво са намјером да нападну двојицу сезонских радника, држављана Србије. Према полицијским наводима, код осумњичених су пронађене палице и опрема за прикривање идентитета.
Чињеница да је полиција спријечила напад не умањује његову тежину. Напротив, она показује да је постојала организована припрема за физички напад на конкретне људе због њихове повезаности са Србијом.
Услиједили су и нови случајеви.
На Пагу је у августу нападнут 21-годишњи држављанин Србије, након што су му, према полицијским наводима, упућене увреде на националној основи. Неколико дана касније у Дубровнику је група нападача палицама оштетила аутомобил са српским регистарским ознакама, док су двојица држављана Србије, бјежећи од нападача, задобила лакше повреде.
Сви ови случајеви имају један заједнички елемент – српски идентитет или видљиву повезаност са Србијом.
Зато се проблем не може посматрати само кроз број физички повријеђених. Безбједност једне националне заједнице подразумијева и могућност да њени припадници слободно организују културне манифестације, долазе на посао, крећу се улицама и користе сопствена национална обиљежја без страха да ће због тога постати мета.
Томпсон као симптом шире атмосфере
Ови догађаји добијају додатну тежину када се посматрају у контексту све веће видљивости крајње десничарске и усташке симболике у хрватском јавном простору.
Концерт Марка Перковића Томпсона у Загребу окупио је, према полицијским процјенама, око 450.000 људи. Сам број присутних не значи да су сви они присталице усташке идеологије, али масовна употреба усташког поздрава „За дом спремни“ током таквог догађаја представља чињеницу која се не може занемарити.
Посебну тежину томе даје чињеница да су концерту присуствовали највиши представници хрватске државе. Премијер Андреј Пленковић стао је уз Томпсонов концерт, док су и други високи званичници присуствовали догађају и релативизовали значај усташке симболике.
Порука коју такав политички однос шаље српској заједници тешко се може сматрати безначајном.
Није проблем у томе што у Хрватској постоје појединци крајње десничарских или усташких увјерења. Такви појединци постоје у различитим европским државама. Проблем настаје онда када симболи једног историјски злочиначког режима постају дио масовне јавне културе, када се њихова употреба оправдава или релативизује и када највиши државни функционери не показују спремност да такву појаву јасно осуде.
Вуковар пред новим тестом
Посебно осјетљива ситуација очекује се у Вуковару, гдје је у припреми концерт Марка Перковића Томпсона.
Вуковар је град са снажним историјским и националним подјелама, у којем живи значајна српска заједница. Због тога сваки догађај који носи потенцијал за снажну националистичку мобилизацију има и посебну безбједносну тежину.
Срђан Колар, замјеник градоначелника Вуковара и предсједник Градског одбора СДС-а Вуковар, упозорио је да је ријеч о догађају високог безбједносног и друштвеног ризика.
Посебно је забрињавајућа информација да би дио Срба током тих дана могао привремено напустити Вуковар како би избјегао могуће инциденте и сукобе. Ако припадници једне националне заједнице осјећају потребу да на неколико дана напусте сопствени град зато што страхују од атмосфере коју би могао изазвати масовни долазак екстремиста, онда је то много више од питања једног концерта.
То би био показатељ дубоког нарушавања осјећаја сигурности.
И управо ту се налази суштина проблема.
Не мора сваки концерт довести до напада да би изазвао страх. Не мора сваки екстремиста физички напасти Србина да би његово присуство било пријетња. Довољно је да се створи атмосфера у којој људи почињу да избјегавају јавни простор, скривају национална обиљежја или привремено напуштају мјесто у којем живе како би се осјећали сигурније.
Проблем који више није могуће представљати као изолован
Хрватска је чланица Европске уније и држава у којој би припадност националној мањини требало да буде потпуно неспорна основа за равноправан и безбједан живот.
Међутим, низ догађаја у посљедњем периоду отвара озбиљно питање о стању друштвене атмосфере у земљи.
Од напада на Србе и српске држављане, преко застрашивања на српским културним манифестацијама, до организованих покушаја физичког насиља и све видљивије усташке симболике, пред нама није један инцидент, већ низ појава које заслужују озбиљну политичку и безбједносну анализу.
Озбиљност ситуације додатно наглашава чињеница да страх више није ограничен само на оне који су већ били нападнути. Он се преноси на ширу заједницу, па се поставља питање да ли ће Срби у појединим срединама почети да прилагођавају своје кретање, пословне активности и јавни живот страху од могућег насиља.
То је граница преко које једно друштво не би смјело да пређе.
Када људи почињу да размишљају о привременом напуштању сопственог града да би избјегли могуће националистичко насиље, онда проблем више није само у онима који би могли да нападну. Проблем је и у атмосфери која је омогућила да такав страх постане реалан.
Због тога се погоршање безбједносне ситуације у Хрватској не може оправдавати чињеницом да су неки напади спријечени, нити се све може свести на појединачне хулигане.
Питање је много озбиљније: зашто се у једној држави Европске уније српска национална припадност поново појављује као фактор ризика у јавном животу?
Одговор на то питање захтијева много више од полицијских саопштења након појединачних инцидената. Захтијева суочавање са порастом крајње десничарске идеологије, нормализацијом усташке симболике и политичком атмосфером у којој се такве појаве све чешће представљају као нешто што треба толерисати, а не јасно одбацити.
