Постоје датуми који прођу, и они који остану. За Збориште и Мркоњић Град, 7. септембар 1992. године припада овим другим.
Тог дана, у гранатирању из правца Јајца, угашени су животи Ненада Неше Батинице и двадесетогодишње Јадранке Томић. Прошле су 34 године, али трагедија која је једно мирно поподне претворила у дан бола и губитка није изблиједјела.
Ненад је тог дана изашао да се провоза бициклом. Имао је тек четрнаест година и требало је да крене у осми разред. Његова породица је, након почетка рата, избјегла из Јајца и уточиште пронашла у Мркоњић Граду, на Зборишту.
Према свједочењу његовог оца Миодрага Батинице, Ненад се зауставио у близини комшинице Јадранке Томић када је граната испаљена из правца Јајца погодила шахт и одбила се према њима.
Ненад је погинуо на лицу мјеста.
Јадранка је тешко рањена. Имала је двадесет година. Њен живот угасио се на путу ка Бањалуци.
У само неколико тренутака двије породице остале су без својих најмилијих, а Збориште је добило рану коју вријеме није могло да избрише.
Тог дана нису страдали само Ненад и Јадранка. Рањени су и дјечаци Јасмин Лепир и Маринко Прањко, док је Ненадову мајку гелер погодио у кичму. Она је преживјела, али су повреда и преживљени стрес оставили трајне посљедице.
О ономе што се догодило свједочио је и Ненадов отац Миодраг Батиница за Меморијални центар Републике Српске. За њега је губитак сина остао најтежи тренутак у животу. Истакао је да су Ненад и Јадранка били међу првим цивилним жртвама рата у Мркоњић Граду и да њихова имена и њихово страдање не смију бити препуштени забораву.
А заборав је понекад тих и непримјетан.
Годинама након рата, на мјесту на којем је пала граната постављани су контејнери. Нове генерације дјеце које су одрастале на Зборишту нису знале све детаље трагедије, нису можда знале ни сва имена, али су тај простор ипак доживљавале као нешто што треба чувати. Помјерале су контејнере, чувале свој кош и бориле се да то мјесто остане простор игре, живота и дјетињства.
Као да је на том дијелу Зборишта остало нешто што се не може видјети, али се може осјетити.
Тридесет четири године касније, нема начина да се врати један дјечак на бициклу, нити једна двадесетогодишња дјевојка. Не може се вратити ни тај септембарски дан и учинити да граната никада не падне.
Може се, међутим, памтити.
Памтити Ненада. Памтити Јадранку. Памтити да су иза година, датума и ратних статистика постојали стварни људи, породице, дјетињства, планови и животи који су прекинути у једном тренутку.
Док год се њихова имена изговарају, они нису само број у историји једног рата.
Они су Ненад и Јадранка.
Ненад Нешо Батиница (1978–1992)
Јадранка Томић (1972–1992)
Вјечна им слава.
