Текст и фото: Његош Томић / Дио мозаика из Храма Светог Саве у Мркоњић Граду
Значај културе за један народ није симболичан, украсан ни протоколаран. Он је егзистенцијалан. Народ који престане да његује своју културу не нестаје одмах, нити се његово ишчезавање може препознати у једном историјском тренутку. Оно се одвија постепено: слабљењем језика, заборављањем прошлости, занемаривањем или губитком заједничких симбола, кидањем везе између генерација и прихватањем туђих представа о себи. Требамо знати да народ може веома дуго постојати као статистичка, биолошка или административна категорија, иако је у културном смислу већ почео да се раствара.
Због тога богата културна прошлост сама по себи не представља гаранцију опстанка. Историја је препуна народа и цивилизација који су иза себе оставили величанствене грађевине, књижевност, умјетничка дјела и развијене обичаје, али који више не постоје као живе историјске заједнице. Њихова култура данас је искључиво предмет научног проучавања, музејска вриједност или дио насљеђа неких других народа. Култура која се не преноси, не развија и не живи међу људима осуђена је на пропаст, а народ са таквом културом постепено престаје да постоји као заједница.
Српски народ је вијековима успијевао да избјегне такву судбину. Након пада средњовјековне државе нестао је политички оквир у којем се развијала српска дворска, аристократска и државна култура. Нестанком државе нестао је и велики дио друштвеног слоја који је ту културу стварао, штитио и финансирао. Ипак, велики дио српског народа није изгубио свијест о себи нити се у потпуности стопио са османском културом и цивилизацијом.
У периоду османске власти свијест о српском културном идентитету су највећим дијелом одржали Српска православна црква, као и сам народ. Црква је чувала писменост, предање, средњовјековно насљеђе, историјско памћење, вјеру и свијест о државном континуитету. То се такође односи и на велики дио Срба који је избјегао у Хабзбуршку монархију. Народ је кроз породицу, крсну славу, усмену књижевност, обичаје, пјесме и локална предања чувао оно што није могло бити сачувано у државним установама, јер српске државе није било. Иако под страном влашћу српски народ је имао веома живу и високу свијест о себи и сопственом културном идентитету.
Култура тада није била одвојена од живота. Није се појављивала само током празника, сабора и свечаности. Она је била уткана у свакодневицу. Живјела је у начину на који су људи говорили, славили, сахрањивали, памтили претке, подизали дјецу и разумијевали своје мјесто у свијету. Култура је била крвоток заједнице.
Данас се српски народ налази у битно другачијим политичким околностима. Постоје српске државне и политичке институције, образовни системи, академије, универзитети, министарства, културне установе, медији и бројна удружења. Међутим, упркос постојању свих тих тијела, тешко је говорити о постојању јасне, свјесне и трајне српске културне политике.
Српска култура углавном се третира као споредна друштвена дјелатност. О њој се говори свечано, али се у њу улаже недовољно. Њоме се политичари радо служе када треба обиљежити неке годишњице, отворити манифестације, позвати се на традицију или изазвати краткотрајне националне набоје. Међутим, када се одређују дугорочни приоритети, култура се готово увијек налази иза економије, привреде, инфраструктуре, финансија и дневне политике.
Такав однос почива на опасној заблуди да друштво најприје треба да ријеши материјална питања, а да се културом може бавити и касније, када се за то стекну повољнији услови. У стварности, народ без развијене привреде може бити сиромашан, али народ без културе престаје да буде народ. Економија омогућава материјални живот заједнице, док култура одређује због чега та заједница постоји, шта је повезује и шта преноси својим потомцима.
Због тога значај културне политике мора бити на истом нивоу као значај економије, привреде и финансија. Улагање у културу не смије се посматрати као помоћ нечему што није способно да опстане на тржишту. Култура није буџетски терет, него улагање у дугорочни опстанак народа. Она представља основу његовог идентитета, самопоуздања, историјског континуитета и способности да се одупре асимилацији или страним притисцима који никада неће престати.
Посебно забрињава чињеница да се народна култура, која је вијековима била један од најважнијих ослонаца српског идентитета, данас убрзано повлачи. Празне се села, нестају локални говори, прекида се породично памћење, а обичаји се све чешће претварају у сценски програм без дубљег разумијевања њиховог значења. Млађе генерације много лакше усвајају садржаје глобалне масовне културе него што су способни усвојити знања из књижевности, историје и предања властитог народа.
Народна култура се тако постепено своди на фолклорну форму. Ношња, пјесма, игра и обичај приказују се као декорација, док се губи свијет вриједности из којег су настали. Када се култура одвоји од свакодневног живота и сведе на неколико манифестација годишње, она више не обликује човјека, него постаје представа о нечему што је некада постојало.
Српска православна црква и данас остаје најстабилнији чувар културног и историјског континуитета српског народа. У времену честих промјена политичких система и идеологија, она је сачувала своје име, предање, празнике, манастире, умјетност и свијест о заједништву. Међутим, ни Црква не може сама носити одговорност за цјелокупну српску културу. Државници, ако их има међу политичарима, морају да преузму свој дио одговорности.
Култура једног народа обухвата много шири простор од његовог вјерског живота. Она подразумијева књижевност, науку, образовање, позориште, филм, архитектуру, ликовну умјетност, музику, музеје, архиве, библиотеке, медије и савремене дигиталне садржаје. Уколико држава, образовне установе и културне институције не преузму своју дужности, ни Црква, а ни истакнути појединци не могу зауставити процесе културне дезинтеграције, па самим тим и дезинтеграције српског националног ткива.
Проблем је утолико озбиљнији зато што је српски народ распоређен у више држава и административних система. Његово културно насљеђе налази се на простору Србије, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, окупираног Косова и Метохије, Сјеверне Македоније и других области у којима су Срби вијековима живјели. На многим од тих простора српско историјско присуство данас се потискује, прећуткује или тумачи из перспектива које умањују, па чак и негирају његов значај.
У Хрватској се српски елемент тешко може одвојити од историје Славоније, Далмације, Кордуна, Лике, Баније и Загреба, али се српско културно присуство у тим крајевима често своди на ратне догађаје из новије прошлости или се у потпуности склања из јавног памћења. Тиме се бришу вијекови црквене, књижевне, војне, привредне и грађанске историје српског народа. Анте Лешаја у својој књизи “Књигоцид: уништавање књига у хрватској 1990-их” врло подробно и прецизно описује тај процес.
У Босни и Херцеговини присутни су покушаји да се српска аутохтоност ослаби или представи као производ новијих политичких процеса, иако су српски народ, његова Црква, манастири, насеља, устанци, књижевност и друштвене установе нераскидиво повезани са историјом те земље. У Црној Гори се, под утицајем савремених идеолошких подјела, српски идентитет неријетко представља као нешто страно црногорској историји, иако бројни историјски извори, књижевна традиција и идентитетска схватања ранијих генерација говоре савим другачије.
Српска култура, дакле, није угрожена само сопственом запуштеношћу него и туђим настојањима да се дијелови српског насљеђа преименују, присвоје или избришу. Међутим, било би погрешно сву одговорност пребацити на друге. Ниједан други народ није дужан да чува српску културу уколико је сами Срби не истражују, не документују, не представљају и не преносе.
Највећи проблем зато долази изнутра. Српско друштво нема довољно развијену свијест да је културна политика један од најважнијих облика националне одговорности. Многе институције дјелују одвојено, без заједничког правца и без осјећања да припадају истом културном простору. Пројекти зависе од тренутне политичке воље, личних односа и промјењивих буџета. Недостаје континуитет који би наџивио власти, мандате и страначке интересе.
Током великог дијела 20. вијека српско културно питање било је подређено југословенском оквиру. Српске политичке и културне елите често су заједничку државу посматрале као коначно рјешење српског националног питања, док су друге заједнице унутар Југославије наставиле да развијају властите националне програме. Послије распада Југославије није дошло до озбиљног успостављања јединствене српске културне политике.
Умјесто осмишљене културне обнове наступили су идеолошки сукоби, тржишна комерцијализација и политичка импровизација. У посљедњих неколико деценија култура је препуштена комбинацији недовољних државних улагања, комерцијалних садржаја и појединачних напора ентузијаста. На једној страни налазе се људи који покушавају да заштите архиве, споменике, локалну историју, језик и предање, док на другој страни не постоји довољно снажан систем који би њихов рад повезао, подржао и учинио трајним.
Поред тога, у дијелу српске јавности, првенствено лијево-либералном политичком амбијенту, развијен је однос према којем се свако аутентично српско културно становиште унапријед проглашава затвореним, назадним или националистичким. Критичко преиспитивање сопствене историје јесте неопходно, али оно не може подразумијевати одрицање од права народа да свијет посматра из сопственог искуства и кроз сопствене културне и политичке интересе.
Ниједан народ не може опстати уколико му се стално поручује да је свако истицање његовог идентитета морално проблематично. Српска култура не смије бити грађена на непријатељству према другима, али не смије ни одустати од себе да би доказала своју отвореност. Зрела културна политика истовремено може поштовати друге и штитити властити језик, историју, писмо, насљеђе и право на сопствено становиште.
Промјена је могућа једино уколико српске државе, заједнице и све институције у којима се организује српски народ прихвате да је култура њихова основна одговорност. Та одговорност не може бити пребачена само на министарства културе, културно-умјетничка друштва, Цркву или неколико националних установа. Она припада образовном систему, локалним заједницама, јавним медијима, академијама, универзитетима, библиотекама, музејима, архивима, издавачима и политичким представницима.
Неопходно је свјесно улагање у културу, али улагање не значи само повећавање износа у буџетским табелама. Оно подразумијева свијест о томе шта се штити, зашто се штити и коме се преноси. Без такве свијести новац може бити потрошен на догађаје који ће произвести краткотрајну медијску пажњу, али неће оставити никакав траг.
Културна политика мора бити трајна, промишљена и изузета из дневних политичких обрачуна. Њени резултати не могу се очекивати током једног мандата. Она се гради деценијама и њена највећа вриједност показује се у способности нових генерација да разумију ко су, којем историјском искуству припадају и шта су дужне да пренесу даље.
Српска култура не смије остати само историјска категорија. Није довољно понављати да Срби имају богату средњовјековну баштину, велике писце, манастире, епску поезију и значајне научнике. Култура мора бити жива повезница народа. Мора се препознавати у савременом језику, књижевности, филму, умјетности, образовању, медијима и свакодневном животу.
Култура живи само ако повезује прошлост, садашњост и будућност. Уколико остане затворена у музејске витрине, уџбеничке лекције и протоколарне говоре, она ће изгубити моћ да обликује заједницу. Њена суштина није у томе да народ само зна шта су његови преци створили, него да то насљеђе разумије, наставља и претвара у нова дјела.
Српски народ још увијек располаже огромним културним богатством. Међутим, богатство које се не чува и не користи може бити изгубљено. Највећа опасност није у томе да ће сва српска културна добра физички нестати, него да ће престати да буду важна самим Србима.
Када језик постане само средство комуникације, а не простор памћења; када се историја доживљава као терет; када се писмо користи само у свечаним приликама; када се умјетност сведе на забаву, а културне установе на протокол, тада почиње стварна дезинтеграција народа.
Зато питање српске културе није питање носталгије нити враћања у прошлост. То је питање будућности. Народ без културе не остаје само без сјећања, него и без способности да одреди сопствени правац. Он тада прихвата да га други описују, тумаче и обликују.
Српске државе, заједнице и институције морају разумјети да се путеви, фабрике и буџети граде за људе, али да култура одређује ко су ти људи и шта их међусобно повезује. Економија може омогућити живот, али култура том животу даје смисао и историјски континуитет.
Без свјесног улагања и свјесне културне политике српска култура ће наставити да се повлачи пред комерцијализацијом, асимилацијом, политичком злоупотребом и заборавом. Са таквом политиком она може поново постати оно што је вијековима била, а била је живи крвоток српског народа, веза између његових крајева, генерација и историјских искустава.
Народ без културе престаје да постоји много прије него што нестане његово име. Због тога брига о култури није једна од многих државних обавеза. Она је услов без којег све друге политике временом губе свој смисао.
