Босна и Херцеговина већ три деценије живи у формалном миру, али не и у стварном политичком помирењу. Рат је заустављен оружјем и потписима, али није окончан у јавном простору, у политичком језику, у медијским наративима и у сталној борби за тумачење прошлости.
Најопаснији облик тог непрекинутог сукоба јесте настојање дијела политичког и медијског Сарајева да српски народ и Републику Српску трајно вежу за појам колективне кривице. Тај притисак не води помирењу, него продубљује неповјерење. Народ који се стално гура у позицију да призна не само одговорност појединаца, већ и моралну кривицу сопственог постојања, не може у таквој држави осјећати слободу, сигурност и равноправност.
Пресуде међународних судова у бошњачком политичком дискурсу често се не користе као правни оквир за кажњавање конкретних починилаца, већ као политичко средство за притисак на цијели српски народ. Ту настаје кључни проблем. Ако је право селективно, ако се злочини једних стално истичу, а страдања других потискују или релативизују, онда се не гради правда, већ нова неправда.
Српски народ добро зна шта значи када се један народ прогласи непожељним, кривим и историјски сумњивим. Искуство Другог свјетског рата и геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској оставило је дубок траг у српском историјском памћењу. У тој држави, под окриљем усташке идеологије и уз подршку нацистичке Њемачке, Срби су били изложени систематском уништавању, заједно са Јеврејима и Ромима.
Ипак, Срби послије 1945. године нису имали луксуз да читаве народе трајно називају геноцидним. Није створен државни и медијски поредак у којем би се сваком Хрвату или муслиману приписивала колективна кривица за злочине Независне Државе Хрватске. Напротив, у име заједничке државе и наводног братства и јединства, српско страдање је често потискивано, ублажавано или претварано у општу, безимену трагедију.
Данас се, међутим, од Срба у Босни и Херцеговини очекује нешто сасвим друго. Очекује се да прихвате државу у којој ће им једна политичка заједница, која себе представља као једину државотворну, упорно наметати наратив да су дошљаци, агресори, рушитељи државе и народ са трајним моралним теретом. Такав језик није пут ка заједничкој будућности. То је пут ка сталном сукобу.
Босна и Херцеговина не може бити стабилна држава ако се један њен народ непрестано позива да призна туђу истину као једину дозвољену. Држава у којој се политички живот заснива на оптужби, моралној надмоћи и искључивости не може постати простор сарадње. Она постаје простор у којем свака генерација насљеђује исти сукоб, само у другом облику.
Посебно је опасно када се питање прошлости користи као инструмент за оспоравање политичког положаја Републике Српске. Ако се Српска стално представља као резултат злочина, онда се тиме не напада само прошлост, већ и њено садашње постојање. Таква политика не може бити схваћена другачије него као дугорочна стратегија укидања српске политичке самосталности у Босни и Херцеговини.
У томе је суштина српског неповјерења. Срби не одбијају мир, већ одбијају мир у којем треба да буду трајно понижени. Не одбијају дијалог, већ одбијају дијалог у којем је исход унапријед одређен. Не одбијају истину, већ одбијају политички наметнуту истину у којој има мјеста за сваку жртву, осим за српску.
Свако друштво које жели мир мора да призна сложеност сопствене прошлости. У Босни и Херцеговини та сложеност се упорно поједностављује. Једни се представљају као трајне жртве, други као трајни кривци. Та подјела није морална, него политичка. Она не служи мртвима, већ живима који на мртвима граде властите политичке циљеве.
Због тога је опасна илузија да се мир може градити на сталном притиску. Народ који се осјећа оптуженим, пониженим и угроженим неће постати лојалан таквој држави. Напротив, сваки нови покушај политичког дисциплиновања само ће продубити увјерење да Босна и Херцеговина није заједнички дом, већ простор у којем се против Срба води наставак рата другим средствима.
Прави мир у Босни и Херцеговини могућ је само ако се одустане од политике колективне кривице. То значи да злочини морају бити осуђени, али починиоци именовани као појединци, а не као народи. То значи да свака жртва мора имати право на сјећање, без обзира на националност. То значи да Република Српска не може бити стално третирана као проблем који треба уклонити, већ као уставна и политичка чињеница без које Босна и Херцеговина не постоји.
Сарајево никада није до краја прихватило мир ако под миром подразумијевамо прихватање стварне равноправности три народа и два ентитета. Прихваћен је прекид оружаног сукоба, али не и политичка чињеница да Срби у Босни и Херцеговини имају право на своју институционалну заштиту, своју историјску свијест и своју политичку вољу.
Све док се Република Српска буде посматрала као привремена сметња, а не као трајна уставна категорија, Босна и Херцеговина неће бити стабилна. Све док се српско питање буде третирало као проблем који треба ријешити притиском, оптужбом и унитаризацијом, у овој земљи неће бити истинског мира.
Рат у Босни и Херцеговини никада није стао. Он је само промијенио форму. Умјесто оружја, користе се резолуције, медији, судске пресуде, политичке кампање и језик колективне кривице. Ако се тај правац настави, мир ће остати само ријеч, а Босна и Херцеговина простор сталне кризе, неповјерења и сукоба који се преноси са једне генерације на другу.
