У Босни и Херцеговини већ годинама се готово рефлексно понавља једна реченица: „Само бјежи одавде.“ Родитељи је говоре дјеци, пријатељи једни другима, а може се чути у кафићима, на радним мјестима, друштвеним мрежама и у коментарима испод вијести. Толико је постала уобичајена да се више готово и не поставља питање како смо дошли до тога да останак у сопственој земљи треба оправдавати, док се одлазак све чешће представља као једини разуман избор.
Било би, наравно, погрешно тврдити да су медији, популарна култура или некакви страни центри створили проблем исељавања. Разлози због којих су људи одлазили из БиХ веома су стварни: корупција, партијско запошљавање, непотизам, ниске плате, несигурни услови рада, пропаст некадашњих индустријских система, спорне приватизације и дубоко неповјерење у институције. Међутим, једно је постојање разлога за одлазак, а нешто друго стварање друштвене атмосфере у којој се одлазак више не посматра као једна од могућности, већ као готово једини логичан животни пут.
Жеља за одласком постојала је и прије отварања граница
Тај процес није почео јуче. Већ током 2000-их истраживања су показивала да велики број младих своју будућност не види у БиХ. Још 2008. године, дакле прије безвизног режима са земљама Шенгена и прије снажнијег отварања западноевропских тржишта рада, више од половине анкетираних младих било је спремно да напусти БиХ ради посла, док је велики број размишљао и о трајном исељењу.
То показује да жеља за одласком није настала онда када је Њемачка почела лакше да прима раднике са Балкана. Њени коријени били су овдје, у друштву у којем су млади гледали како фабрике пропадају, људи остају без посла, а конкурси за запошљавање често служе само као формална потврда већ донесених одлука.
Од економске кризе до осјећаја да земља нема будућност
Током 2010-их тај проблем добија нову димензију. БиХ улази у период све израженијег природног пада становништва, док истовремено расте број људи који одлазе у иностранство. У медијима се све чешће појављују приче о „земљи која се празни“, редовима пред амбасадама, младим брачним паровима који пакују кофере, љекарима који одлазе у Њемачку, возачима у Словенију и читавим породицама које продају имовину.
Многе од тих прича биле су истините и новинарски оправдане, али је проблем настајао онда када су се намјера за одлазак, жеља за одласком и стварно исељење почели представљати готово као иста ствар. Тако се постепено стварао утисак да „сви одлазе“. А када човјек годинама слуша да сви око њега пакују кофере, питање више није само да ли он жели да оде, већ да ли гријеши што остаје. Управо ту медијски наратив престаје да буде само одраз стварности и почиње да утиче на њу.
Када је одлазак постао доказ способности
Посебно је значајна промјена која се дешава у другој половини 2010-их. Одлазак више није био представљан само као економска нужда, већ и као доказ способности, храбрости и амбиције. У свакодневном говору све чешће се могло чути да је „паметан човјек већ отишао“, да „овдје нема будућности“ или да „само будала остаје“.
Такве реченице можда дјелују као обичан израз незадовољства, али када се понављају годинама, оне постепено обликују читаву генерацију. Ако дјетету од малих ногу говорите да овдје нема будућности, ако му родитељ савјетује да заврши школу и што прије оде, ако му околина као највећи успјех представља живот у Њемачкој или Аустрији, онда исељење више није само економска одлука. Оно постаје дио културног обрасца и васпитања.
Медији нису створили проблем, али су га јачале сензационализмом
Медије не треба оптуживати зато што су извјештавали о исељавању. Напротив, било би неодговорно игнорисати један од највећих друштвених проблема у земљи. Међутим, постоји разлика између извјештавања о проблему и његовог претварања у стални сензационалистички оквир.
Годинама су јавност преплављивали наслови о празним градовима, редовима пред амбасадама, љекарима који одлазе, младим породицама које продају имовину и прогнозама да ће у земљи „остати само старци и политичари“. Много рјеђе су се појављивале теме о људима који су остали и успјели, повратницима из иностранства, локалним срединама које су направиле економски искорак или конкретним политикама којима би се становништво могло задржати.
Негативна вијест је медијски привлачнија. „Породица је остала у БиХ и живи нормално“ тешко да ће привући пажњу као „Спаковали кофере и заувијек напустили земљу“. Тако медији нису створили економске разлоге за одлазак, али су могли да допринесу стварању утиска да је миграција универзална, незаустављива и једносмјерна.
Друштвене мреже и идеализована слика живота на Западу
У том процесу важну улогу имале су и друштвене мреже. У вријеме гастарбајтера из друге половине 20. вијека приче о животу у иностранству доносиле су се кући током годишњих одмора. У 2010-им тај живот постаје свакодневно видљив на Facebooku и Instagramu. Видимо нови аутомобил, уређен стан, путовање, чисте улице и већу плату, али много рјеђе видимо кирију, порезе, прековремени рад, самоћу, проблеме интеграције и године потребне да се живот у туђој земљи заиста изгради.
Истовремено, они који живе у иностранству преко истих мрежа из БиХ најчешће добијају политичке свађе, корупцијске афере, црну хронику и приче о пропадању. Тако једна страна добија идеализовану слику Запада, а друга готово искључиво негативну слику БиХ. У таквом информационом окружењу поређење је унапријед неравноправно.
Страни фактор: не завјера, већ економски интерес
Када је ријеч о страним факторима, важно је избјећи поједностављења. Нема озбиљних доказа да је постојала некаква организована кампања са циљем да се БиХ демографски испразни. Али постоји нешто много једноставније – економски интерес.
Њемачкој, Словенији, Аустрији и другим земљама била је потребна радна снага, док је БиХ имала велики број образованих и стручних људи незадовољних платама, условима рада и стањем у друштву. Када су током 2010-их створени лакши законски и административни механизми за њихово запошљавање, двије стране су се природно спојиле.
Западне државе су у том случају радиле оно што је у њиховом интересу – привлачиле су радну снагу која им недостаје. Право питање је зашто БиХ није истом озбиљношћу развијала политике којима би сопствене људе задржала. Док су друге земље правиле програме како да привуку нашег љекара, возача, медицинску сестру, вариоца или програмера, код нас се годинама расправљало о посљедицама, а много мање о узроцима.
Највећа одговорност ипак остаје код куће
Најлакше би било сву кривицу пребацити на стране државе, медије или друштвене мреже. То би, међутим, било само ново бјежање од одговорности.
Нијемци нису организовали наше конкурсе за посао, Аустријанци нису постављали директоре јавних предузећа, нити су Словенци створили систем у којем политичка веза често има већу тежину од знања и способности. Медији нису одређивали плату раднику који шест дана седмично ради за минимална примања. Спољни фактори могу да олакшају одлазак, а медији могу да га нормализују, али основни разлози због којих људи желе да оду настају унутар самог друштва.
Проблем није само у висини плате. Људи напуштају и друштва у којима не вјерују да правила важе једнако за све, у којима напредовање зависи од политичке или породичне везе, а не од знања, рада и способности. Зато се демографска политика не може свести на субвенције или повремене новчане подстицаје.
Када исељавање почне да производи ново исељавање
Проблем је што исељавање, када достигне одређене размјере, почиње само себе да производи. Када из једног малог града оде двадесет или тридесет младих породица, то више није само статистика. Мање је дјеце у школама, мање купаца у продавницама, мање радника, мање спортских екипа, мање пријатеља и мање друштвеног живота. Тада и људи који раније нису размишљали о одласку почињу да се питају има ли смисла остати.
Тако настаје зачарани круг: лоши услови производе исељавање, исељавање слаби локалне заједнице, а ослабљене заједнице производе нову жељу за одласком. Медијски и друштвени наратив тај процес додатно појачава, јер се сваки нови одлазак представља као потврда претходне тезе да овдје будућности нема.
Најопасније је када друштво престане да замишља алтернативу
Можда је зато најопаснија посљедица читавог процеса то што смо постепено престали да замишљамо алтернативу. Данас је сасвим нормално чути родитеља који каже: „Само да ми дијете заврши школу и оде одавде.“ Много је рјеђе чути: „Само да направимо друштво у којем моје дијете неће морати да оде.“
У тој разлици налази се суштина проблема.
Наратив „само бјежи одавде“ није створио корупцију, ниске плате, лоше институције и непотизам. Али је временом помогао да се из реалног незадовољства развије култура безнађа, у којој се останак све чешће доживљава као пораз, а одлазак као једина нормална одлука.
Борба против демографског пражњења зато не може да се сведе само на новчане подстицаје за новорођену дјецу, повремене субвенције или кампање које младима говоре да треба да остану. Никога нећемо задржати паролама. Потребне су боље плате, праведнији конкурси, функционалне институције, услови за породични живот, могућност напредовања и осјећај да се труд исплати.
Али потребно је вратити и нешто што је током претходних двадесет година постепено изгубљено – увјерење да је овдје уопште могуће изградити пристојан живот.
Јер највећи проблем није само то што су многи отишли. Већи проблем је што смо као друштво почели сопственој дјеци да говоримо да је најпаметније што могу да ураде – да оду.
