Трагедија код Омиша, у којој је страдала Драгана поријеклом из Котор Вароша, добила је и узнемирујућу димензију након што су се у јавности појавиле тврдње којима се она доводила у везу са избијањем пожара. Међутим, Драгана није палила ватру – од пожара је бјежала, а на крају је и сама постала његова жртва.
Случај је показао колико брзо у атмосфери страха и несреће могу да се шире непровјерене информације, али и колико лако етничке предрасуде могу да постану основ за оптуживање. Умјесто утврђених чињеница, у дијелу јавности појавиле су се спекулације којима су Срби довођени у везу са пожарима, а Драганина трагична судбина показала је колико такве оптужбе могу бити сурове и далеко од истине.
Посебну тежину цијелој причи даје чињеница да је ријеч о жени која се у тренуцима опасности борила да се спасе. Умјесто да буде посматрана као човјек затечен у катастрофи, њено поријекло постало је повод за сумњичење и осуде прије него што су биле познате чињенице.
Након трагедије, Котор Варош и Омиш ујединили су се у тузи. Људи који су познавали Драгану опраштају се од ње и чувају успомену на жену чији се живот завршио у трагичним околностима, док порука „Заувијек моја Драгана“ најбоље осликава бол оних који су је вољели.
Драганина судбина остаје и опомена колико су опасне неутемељене оптужбе засноване на националној припадности. У тренуцима трагедије, прије осуде и тражења кривца, чињенице морају бити испред предрасуда.
