Гаравице, смјештене у непосредној близини Бихаћа, једно су од највећих стратишта српског народа на подручју Независне Државе Хрватске. Усташе су на овом мјесту током 1941. године извршиле масовни покољ око 12.000 људи, међу којима је био и велики број дјеце. Жртве су били готово искључиво Срби из Бихаћа и шире околине, као и мањи број Јевреја.
Након окупације Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, Бихаћ је постао сједиште новоосноване Велике жупе Крбава и Псат. Новоименовани велики жупан Љубомир Кватерник у јуну 1941. године забранио је Србима и Јеврејима приступ Бихаћу и околини града, чиме су започели организовани прогони, затварања и убиства.
Средином јула 1941. године, по Кватерниковом налогу, почела су масовна хапшења Срба из Бихаћа и околних мјеста. Ухапшени цивили затварани су у злогласни казамат Кула, а потом одвођени на припремљена стратишта у Гаравицама, Карађорђевом селу и Церавцима.
Заточеницима је говорено да ће бити упућени на принудни рад у Њемачку. По доласку на стратишта наређивано им је да се свуку, након чега су пљачкани и убијани. Жртве су стријељане или клане ножевима, а њихова тијела закопавана су у унапријед ископане јаме. Многа тијела убијених Срба бачена су и у ријеку Клокот.
Прве групе жртава одвођене су и убијане током ноћи, док су касније, током јула и августа 1941. године, масовна погубљења вршена и дању. Срби нису убијани само на великим стратиштима, већ и у породичним кућама, на њивама и другим мјестима у околини Бихаћа.
Усташко дивљање у селу Притока почело је 25. јула 1941. године, када је одведено првих 12 мјештана. Већ наредне ноћи одведено је још око 160 становника, међу којима је било највише дјеце. Усташе су од њихових породица тражиле да заточеницима шаљу храну, иако су они већ били убијени.
О размјерама злочина свједочи и фотографија ученика основне школе у Притоци, снимљена 1940. године. На њој се налазило 37 дјеце. Усташе су око 30 ученика са фотографије одвеле и убиле, чиме су готово потпуно нестале читаве генерације дјеце из овог села.
Дио српског становништва је, под пријетњом истребљења, присилно превођен у католичку вјеру. Према подацима из списа Бањалучке бискупије и Љетописа жупе Бихаћ, православним вјерницима издато је око 5.000 потврда којима је гарантовано да су католици. Међутим, ни присилна промјена вјере није зауставила усташка убиства.
Након ослобођења подручја Бихаћа крајем 1942. године формирана је комисија која је прикупљала доказе о ратним злочинима и геноциду почињеном над Србима. Утврђено је да је у масовним гробницама на Гаравицама, у Карађорђевом селу и Церавцима закопано између 12.000 и 15.000 убијених Срба из Бихаћа и шире околине.
Народ и тадашња општина Бихаћ подигли су 1949. године скромни споменик жртвама покоља. На њему је остало записано да је подигнут као трајна успомена на 12.000 невино и звјерски убијених Срба од усташких зликоваца.
Тек 1981. године отворен је спомен-комплекс на Гаравицама, чији је меморијални споменик дјело архитекте Богдана Богдановића. Међутим, и отварање спомен-комплекса пратило је настојање да се у јавном извјештавању прикрије национални идентитет жртава.
Према забиљеженом свједочењу, високи функционер Савеза комуниста Југославије Хакија Поздерац прије отварања комплекса одржао је састанак са новинарима како би били договорени детаљи извјештавања. Сугерисао је да се пише да су у Гаравицама убијени Срби, Хрвати и Муслимани.
Новинар Радио Велике Кладуше указао је да су на Гаравицама убијани Срби. Поздерац је након тога промијенио формулацију коју су новинари требало да користе, па је договорено да се објави да је „у Гаравицама побијено дванаест хиљада родољуба“.
На тај начин идентитет жртава поново је потиснут иза опште политичке формулације, иако је на првом споменику из 1949. године јасно било наведено да су жртве били Срби које су убиле усташе. Гаравице су тако деценијама остале недовољно познате широј јавности, док су размјере злочина и чињеница да је готово цјелокупан покољ извршен над српским становништвом биле скрајнуте.
Спомен-подручје Гаравице проглашено је националним спомеником Босне и Херцеговине. Ипак, комплекс је током година био запуштен и изложен пропадању. Поједини дијелови споменика су оштећени, стазе и платои угрожени су неодржавањем, док је простор у његовој близини коришћен и за одлагање грађевинског отпада.
Гаравице данас нису само мјесто масовне гробнице, већ и свједочанство о страдању српског народа, усташкој политици истребљења и вишедеценијском потискивању пуне истине о идентитету жртава. Сјећање на око 12.000 убијених, међу којима је био велики број дјеце, представља трајну обавезу према жртвама и опомену будућим генерацијама.
