Текст: Његош Томић
Фото: Младен Милашиновић
Од Мркоњић Града до сајмова књига у Београду и Загребу, Младен Милашиновић градио је свој књижевни пут на помало другачији начин. Широј публици постао је препознатљив и посредством Инстаграм профила „Љубичанственост“, на којем годинама представља своје стихове, мисли и кратке записе. Управо су друштвене мреже биле једно од мјеста на којима је почео да окупља бројну публику, док су стихови које је некада писао полазећи од сопствених емоција временом пронашли пут до читалаца далеко изван средине у којој су настали.
Љубав, растанци, недостајање, одрастање, усамљеност и она осјећања која људи често не знају или не желе да изговоре постали су препознатљив дио његовог писања. Иако долази из малог града, Милашиновић данас показује да савремени аутор више не мора нужно да буде дио великих културних центара да би дошао до своје публике.
За МГ Форум говорио је о томе колико га је обликовао Мркоњић Град, тренутку када је схватио да његове ријечи више не припадају само њему, сазријевању кроз писање, граници између стварног живота и књижевности, али и о мање видљивој страни живота од писања.
Пред њим је и нова књига „Мали приручник за велике одласке“, у којој се, како каже, бави одласцима, промјенама, људима, одрастањем и оним тренуцима у којима човјек мора да призна себи да нешто више није за њега.
Рођени сте у Мркоњић Граду, а данас Вашу поезију прати публика далеко изван граница нашег града. Колико је одрастање у Мркоњић Граду утицало на Вас као човјека и као пјесника и колико се завичај, директно или посредно, може препознати у ономе што пишете?
Мислим да човјек никада у потпуности не израсте из мјеста из којег је потекао. Мркоњић Град је, на неки начин, остао у мени и онда кад сам почео да пишем о стварима које немају никакве везе са њим. Одрастање у мањем граду научило ме је да примјећујем мале ствари – људе, њихове навике, тишину, погледе, сусрете који трају свега неколико минута, а понекад остану у човјеку годинама. Мислим да се управо из тих малих ствари касније рађају велики дијелови моје поезије.
Овај град ме је научио и нечему што ми је данас веома важно – да није неопходно бити окружен великим бројем људи да би осјећао много. Напротив. Кад одрастеш у средини у којој се људи познају, гдје су односи ближи, али и гдје се неке ствари често прећуткују, научиш да читаш оно што није изговорено. А ја сам вјероватно управо те неизговорене ствари касније почео да стављам на папир.
Не бих рекао да у мојим стиховима постоји нека директна разгледница Мркоњић Града. Више мислим да се завичај препознаје у атмосфери, погледу на људе и у некој тихој потреби да од обичних животних ситуација направим нешто што има смисла. Можда је зато занимљиво што су моје реченице данас стигле до људи које никад нисам упознао, у градове у којима никад нисам живио – а опет, оно што сам написао у малом граду може да препозна неко ко живи хиљадама километара далеко.
И, искрено, драго ми је због тога. Јер ако ме је Мркоњић Град нечему научио, онда је то да величина мјеста у којем живиш никад не мора да буде мјера величине онога што из њега можеш да понесеш.
Писањем сте почели веома млади, а значајан дио публике прво сте стекли путем друштвених мрежа. Када сте први пут схватили да Ваши стихови више нису само нешто лично, већ да у њима и други људи препознају сопствене емоције и животна искуства?
Најчуднија и најљепша ствар код писања је управо то – напишеш нешто да би сачувао један свој тренутак, а онда тај исти текст неко други сачува јер је у њему препознао свој.
Реченица коју памтим је: „Мени је лакше док читам твоје књиге.“
Мислим да ме је то баш погодило, јер ја никад раније нисам сјео да пишем са идејом да ћу некоме помоћи. Пишем јер ми је то најлакши начин да кажем нешто што иначе не бих знао да кажем. Некад из свог искуства, некад из нечега што видим око себе, али увијек из неког стварног осјећаја.
И онда добијеш такву поруку и схватиш да су твоје реченице отишле негдје гдје ти ниси могао. Да су завршиле код некога у неком његовом тешком дану и да му је, макар накратко, било лакше док их чита.
Тад сам схватио да моје писање више није само моје. И мислим да ми је то до данас једна од најдражих ствари у свему што радим.
Од прве књиге „Мој ожиљак је послије кише љубичаст“ до данас иза Вас је већ неколико објављених књига. Када погледате своје прве стихове и оно што пишете данас, у чему видите највећу промјену и сазријевање у свом стваралаштву?
Кад прочитам своју прву књигу, видим некога ко је имао много тога да каже, али није увијек знао како. Мислим да је то највећа разлика у односу на оно што пишем данас.
Раније сам писао углавном из онога што ми се дешава – љубави, раскида, недостајања, свега онога што ме у том тренутку боли. Данас више размишљам о томе шта та емоција значи и шта од ње може остати кад прође тај тренутак.
Вјероватно сам највише сазрио у томе што више немам потребу да сваку емоцију објасним. Некад сам хтио да кажем све. Данас ми је занимљивије да кажем мање, али да читалац у томе пронађе више.
Ипак, драго ми је што су постојали и ти први стихови. Не бих их мијењао.
Љубав, растанци, усамљеност, недостајање и емоционална рањивост често су присутни у Вашим стиховима. Колико је Ваша поезија аутобиографска и гдје се код Вас завршава стварно искуство, а почиње књижевна фикција?
Има доста мене у ономе што пишем, али не бих рекао да је све што напишем аутобиографско. Моја искуства су ми најчешће почетна тачка, али писање ту причу мијења. Некад узмем једну ствар која ми се десила, додам нешто што сам чуо од некога, нешто што сам видио код других људи и од свега направим причу која више није само моја.
Зато не волим ни да објашњавам читаоцу шта је стварно, а шта није. Мислим да је љепше да се пита: „Да ли се ово стварно њему десило?“
Ако се препозна у томе што чита, онда је, на крају, мање важно коме се десило.
Можда је најискреније да кажем да су моје књиге пуне стварних осјећања, чак и онда кад прича која их носи није стварна.
Ваш стил је непосредан, савремен и често веома близак језику којим млади данас разговарају и комуницирају на друштвеним мрежама. Да ли Вам је важно да поезија буде лако разумљива и блиска читаоцу или о начину писања уопште не размишљате док стварате?
Искрено, не сједнем да пишем размишљајући о томе да ли ће неко моћи да разумије оно што сам написао. Ја једноставно пишем онако како бих то рекао некоме поред себе. Не волим да користим „велике“ ријечи само да би текст звучао „више књижевно“, ако једна обична реченица може да погоди много јаче.
Мислим да је и због тога моја поезија блиска млађој публици. Данас људи читају на телефону, између двије обавезе, у аутобусу, пред спавање. Не желим да им за читање мојих књига треба рјечник.
Једноставно свакако не значи површно. Најтеже ми је управо написати нешто што звучи као да би свако могао то да каже, а да ипак остане само моје. Ако читалац прочита једну моју реченицу и помисли: „Ја бих ово рекао, само нисам знао како…“, онда знам да сам урадио добар посао.
За кратко вријеме изградили сте бројну публику и стигли до Београдског сајма књига, али сте истовремено остали везани за средину из које сте потекли. Колико је младом аутору из једног мањег града данас тешко да буде примијећен и да дође до читалаца, а посебно колико је лако или тешко данас живјети од писања?
Мислим да је младом аутору из малог града теже да буде примијећен, али не мислим да му је због тога немогуће успјети. Када немаш иза себе велику издавачку кућу, познанства или неку велику сцену, мораш сам да пронађеш начин да допреш до читалаца.
Али мислим да је данас највећи проблем то што сви желе да буду примијећени, а мало ко има нешто своје да покаже. Интернет ти може дати прилику, али не може умјесто тебе написати књигу, изградити однос са публиком или натјерати некога да ти вјерује.
Мени је, искрено, драго што сам све почео управо одавде. Јер кад стојиш на сајму књига у Београду или Загребу и видиш на хиљаде људи како долазе по твоје књиге, негдје у глави ти и даље стоји онај исти Мркоњић Град из којег си кренуо. И онда схватиш да не мораш да одеш из малог града да би твоје ријечи стигле тако далеко.
Прилично је тешко живјети искључиво од писања, поготово ако сте аутор који све ради сам. Људи виде књиге, објаве на друштвеним мрежама и мисле да је посао завршен кад напишеш посљедњу страницу, а заправо – тад тек почиње други дио посла.
Да бих живио од овога што радим, морам истовремено да будем писац, уредник, креатор садржаја, морам да снимам и монтирам видео-садржаје, стратешки да размишљам шта и како, да се бавим продајом, комуникацијом, штампом, паковањем и слањем и још гомилом других ствари. Некад имам осјећај да не радим један посао, него десет различитих послова који се само случајно зову писање.
Ипак, не жалим се на то. Заправо, мислим да ми је то што сам морао сам да научим све те ствари и помогло да изградим оно што данас имам. Писање ми је и даље у центру свега, али данас није довољно само написати добру књигу. Морате знати како да је представите, како да дођете до читалаца и, најважније, како да га „натјерате“ да пожели да је прочита.
Зато бих рекао да је живјети од писања тешко, али је могуће. Само што у мом случају „живјети од писања“ заправо значи да сваки дан радим још много тога што се споља уопште не види.
Пред Вама је нова књига „Мали приручник за велике одласке“. Шта она доноси у односу на Ваше претходне књиге и шта бисте вољели да читалац понесе са собом након посљедње прочитане странице?
„Мали приручник за велике одласке“ је мало другачији од мојих претходних књига.
У њој има много кратких савјета, реченица и мисли о одласцима, промјенама, људима, одрастању и свим оним тренуцима када схватимо да нешто више није за нас. Нису то савјети из позиције некога ко је све у животу схватио. Више су то ствари које бих и сам волио да ми је неко рекао раније.
Највише бих волио да читалац не заврши књигу само са осјећајем да је прочитао нешто лијепо, него да у неком тренутку затвори књигу и каже: „Добро. Можда је стварно вријеме.“
Некад нам не треба неко да нас убјеђује да останемо, већ само једна реченица која ће нас подсјетити да можемо отићи.
А ако ова књига некоме буде управо та реченица – онда сам написао све што сам хтио.
Из књиге „Мали приручник за велике одласке“
Савјет 14
Неки људи оду јер су несрећни. Неки остану јер се плаше промјене.
Најтужније је кад двоје људи предуго живи између те двије одлуке.
