Првостепена пресуда бившим вођама тзв. ОВК пред Специјализованим вијећима у Хагу поново је отворила питање односа међународног правосуђа према злочинима почињеним над Србима током ратова деведесетих. Иако је суд утврдио одговорност Хашима Тачија, Јакупа Краснићија, Кадрија Весељија и Реџепа Сељимија за тешке ратне злочине, они нису осуђени за злочине против човјечности нити за систематски прогон Срба.
Тачи и Краснићи осуђени су на по 25 година затвора, Весељи на 18, а Сељими на 13 година. Суд је утврдио њихову кривичну одговорност за произвољна хапшења и лишавање слободе 385 лица, сурово поступање према 49, мучење 303 и убиства 96 људи.
Управо је изостанак осуде за злочине против човјечности и систематски прогон Срба изазвао највише критика. Политиколог Огњен Гогић оцијенио је да је суд неоспорно повезао вође тзв. ОВК са мјестима злочина и њиховим извршењем, али да није прихватио ширу квалификацију систематског прогона. Према његовој оцјени, због тога ова пресуда неће промијенити досадашње тумачење сукоба на Косову и Метохији.
Додатну неизвјесност представља чињеница да је ријеч о првостепеној пресуди. Могућност да казне у жалбеном поступку буду умањене или да дио пресуде буде преиначен не може се искључити. Такав исход не би био без преседана у пракси хашког правосуђа.
Један од најпознатијих примјера јесте случај хрватског генерала Анте Готовине. Након првостепене осуђујуће пресуде, жалбено вијеће га је касније ослободило. Управо тај случај и данас се наводи у расправама о досљедности критеријума хашких судова, посебно када је ријеч о злочинима почињеним над Србима током и након војних операција у Хрватској. И Гогић је, говорећи о могућности жалбе у случају вођа тзв. ОВК, подсјетио на преиначење пресуде Готовини.
Из Удружења породица киднапованих и несталих Срба страхују управо од таквог развоја догађаја. Силвана Маринковић навела је да оптужница обухвата тек мали дио српских жртава и изразила бојазан да би пресуда у жалбеном поступку могла бити поништена или промијењена. Према њеним ријечима, српске жртве ни овом пресудом нису добиле правду у обиму који породице очекују.
Управо овакви случајеви годинама подстичу критике у српској јавности да међународно правосуђе није примјењивало исте стандарде према свим странама у ратовима на простору бивше Југославије. Пресуде за злочине над Србима у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији критичари сматрају недовољним у односу на размјере страдања и на квалификације које су примјењиване у поступцима против српских политичких и војних руководилаца.
Због тога се и најновија пресуда у Хагу у дијелу јавности тумачи не само као правно, већ и као политичко питање. Критичари хашких правосудних механизама сматрају да одсуство квалификације систематског прогона Срба оставља нетакнутим шири наратив о рату на Косову и Метохији и улози тзв. ОВК, а посредно и политички контекст западне интервенције против СР Југославије 1999. године.
Ипак, тврдњу да је конкретна пресуда намјерно донесена ради оправдавања НАТО интервенције није могуће представити као судски утврђену чињеницу. То је политичка оцјена која произлази из критике рада међународних судова, њихових различитих пресуда и начина на који су правно квалификовани злочини над различитим народима.
Незадовољство пресудом истовремено је изазвало протесте присталица тзв. ОВК у Приштини. Демонстранти су каменицама и пиротехничким средствима гађали сједиште Еулекса, а током окупљања ношене су заставе тзв. ОВК и узвикиване поруке „УЧК“ и „Смрт издајницима, слобода ослободиоцима“.
Тако је пресуда која је требало да стави правни оквир око конкретних злочина поново отворила много шире питање — да ли ће злочини над Србима на Косову и Метохији икада бити правно сагледани као дио ширег и систематског прогона, или ће одговорност и даље остати ограничена на појединачна кривична дјела и њихове непосредне извршиоце.
