Razgovarao: Njegoš Tomić
Foto: Njegoš Tomić
U okviru međunarodnog projekta BioAwaking, koji po prvi put donosi savremenu bio-umjetnost u Bosnu i Hercegovinu, 12. i 13. jula 2025. godine održan je dvodnevni program Outdoor BioLab-a u Centru za posjetioce Pecka. Učesnici radionica i okruglog stola – umjetnici, naučnici i dizajneri iz više evropskih zemalja – preispitivali su granice između umjetnosti i nauke, razgovarajući o materijalima, metodama i etici kreativne prakse u savremenom, postdisciplinarnom svijetu.
Kroz izložbu BioAwaking, otvorenu 4. jula u sklopu VI Pecka Outdoor Festivala, predstavljeni su radovi koji kroz bioart i novomedijske prakse tretiraju teme održivosti, ekologije, biotehnologije i suživota čovjeka i prirode. Među njima, posebno se izdvaja „Box of Realities“, rad mlade biologinje Milice Rukavine, nastao tokom istraživačkog programa Bio stArt. Instalacija se fokusira na mikrobiološke procese – konkretno na plijesan – i poziva nas da drugačije promišljamo o onome što obično smatramo neželjenim, nevidljivim ili nevažnim.
S Milicom smo razgovarali o naučnim i filozofskim temeljima njenog rada, odnosu između biologije i umjetnosti, te značenju mikroživota u savremenom društvu.
Tvoj rad bavi se mikroorganizmima koje svakodnevno ignorišemo. Da li plijesan u ovom kontekstu postaje metafora za zaboravljene aspekte postojanja?
Zapravo, nije fokus mnogo na zaboravljenim aspektima postojanja. Sama ideja pomaže osveštavanju u činjenici da nismo sami i da sam fokus nije nikada samo na nama ljudima. Postoje organizmi koji podjednako dele naš životni prostor i veoma su važni u našem svakodnevnom životu, a da toga uopšte nismo svesni. Odnosno nemamo pravu sliku o tim organizmima i ne trudimo se da ih upoznamo, tačnije vodimo se predrasudama. Tako da sam htela da prikažem plesan kao našeg sustanara.
Instalacija koristi predmete koji su u tvojoj neposrednoj blizini i u kontaktu sa tijelom – jastuk, majica, peškir… Da li je cilj bio pokazati kako mikrobiološki život nastanjuje naše najintimnije prostore?
Jeste, sam cilj je bio odabrati predmete koji su deo svakodnevnog komfora u našim domovima, kako bi se naglasila važnost deljenja životnog prostora sa živim organizmima koji nisu vidljivi golim okom, ali su podjednako prisutni i podjednako ,,koriste” te predmete koliko i mi sami.
Koliko je izazovno prenijeti naučne fenomene kroz umjetnički izraz i da li vjeruješ da nauka može postati emotivno pristupačnija kroz umjetnost?
Bilo je veoma izazovno za mene da čitavu ideju predstavim vizuelno kroz neku instalaciju. Često sam u početku pričala ljudima u mom okruženju šta mi je na umu da uradim kako bih dobila neku povratnu informaciju koja će pomoći vizualizaciji svega, što sam na kraju i uspela. Takođe smatram da nauka može emotivno biti pristupačnija uz pomoć umetnosti, ali je za to potrebno biti otvorenog uma i uzeti u obzir bio-etiku. Što je trenutno veoma teško izvodljivo sa naučne strane, ali sam ja to sebe zapravo pokušala da pitam na početku rada sa plesnima. Tako je sve što je korišćeno za vreme za uzgoj i izloženo (čak i četkica sa kojom sam čistila spore). Navodim u dnevnicima da su sve plesni sušene, ne ,,ubijene”, jer je velika mogućnost, ako bi dobile dovoljno vlage i organske materije, da bi ponovo imali rast na ovim predmetima. Toliko o mojim emocijama.
Da li je tvoj rad i svojevrsna kritika društva koje sve više teži sterilnosti, kontroli i uklanjanju „neugodnog“ iz svakodnevice?
Moj rad može biti neka vrsta kritike, ali ja bih umesto uklanjanja ,,neugodnog” pre rekla nepoznatog. Uglavno iz straha i neznanja težimo da sve oko nas bude sterilno. Pre će se desiti da ćemo ukloniti nepoznati organizam iz našeg okruženja, nego uzeti danas dostupne izvore i pročitati i saznati nešto o njemu. Kada govorimo o kontroli, mislim da je u ljudskoj naravi oduvek bilo da se sve oko sebe kontroliše, čak i sama priroda koju vekovima pokušavamo da ,,ukrotimo”, umesto da se zapitamo kako bi to ustvari bilo da sarađujemo sa njom.
U savremenoj kulturi dominira antropocentrična perspektiva. Da li Box of Realities pokušava da pomjeri čovjeka iz centra svijeta?
Box od Realities pokušava da promeni perspektivu dominacije antropocentričnosti. Mislim da je vreme da shvatimo da nismo sami.
Tvoj rad nosi u sebi i osjećaj prolaznosti, propadanja, ali i trijumfa života… Da li bi ga mogla zamisliti kao kontemplaciju o vremenu i ciklusima u prirodi?
Život danas se odvija zaista ubrzano. Moj rad je tu da nas makar na malo uspori i natera da osetimo trenutak u kom se nalazimo sada. Ujedno da prepoznamo svaki segment života koji ispunjava taj trenutak. Više bih volela da se fokusiramo na određeni momenat i to što ga ispunjava, nego da razmišljamo o prolaznosti. Mislim da je veći trijumf života danas zastati i sagledati svet oko sebe nego razmišljati o prolaznosti.
Koliko je tvoje znanje iz biologije bilo ključno u osmišljavanju instalacije i gdje vidiš tačku spoja između naučnog istraživanja i umjetničke refleksije?
Najviše mi je bilo potrebno poznavanje materijala na kojima mogu da uzgajam plesni koje se nalaze u mom domu i da im obezbedim idealne uslove. Naravno najvažnije, da ne kontaminiram svoj dom kada dođe do prevelike koncentracije spora, što je prošlo zaista idealno. Tačku spoja naučnog istraživanja i umetničke refleksije za mene pretstavlja sama vizuelizacija pitanja sa kojim počinjem ideju, zapravo možda tačka spoja može da bude i samo pitanje, zavisno koliko to pitanje izlazi iz okvira nauke.
Tvoj rad nosi i etičku dimenziju. Kako vidiš pitanje etike kada je u pitanju korištenje živih organizama u umjetnosti?
Etika u nauci je zapravo veoma zanemarena. Ja prva nisam razmišljala o tome uopšte do ovog projekta. Box od Realities je zapravo sa etičke strane bio veoma izazovan za mene, jer je ovo prvo istraživanje na kom sam zaista želela da sačuvam svaki živi organizam. Već sam pominjala da su predmeti osušeni, ne ,,ubijeni”, isto tako pre sušenja svaka spora je otklonjena četkicom sa predmeta. Tako da su sve spore nastavile svoju funkciju u životnom ciklusu plesni (razmnožavanje). Mislim da ću pitanje etike u budućim projektima svakodnevno postavljati sebi…
Kako publika reaguje na tvoj rad i da li ti se čini da je spremna da prihvati ovaj neobični, često neugodni aspekt svakodnevice?
Čini mi se da je publika na prvu zaista skeptična prema mom suživotu sa plesnima, ali kada se bolje uđe u suštinu poruke koju nosi instalacija, zaista imam veoma pozitivne reakcije prema samoj ideji. Mislim da je svako ko je prišao i pregledao čitavu instalaciju dobio makar jednu novu informaciju o plesnima, a to je zapravo veoma dobar put ka promeni perspektive.
Kakvi su tvoji planovi nakon BioAwakinga i vidiš li svoju budućnost više u nauci ili u umjetnosti?
Vidim sebe u nauci više nego u umetnosti, ali me to nikada neće ograničavati da se bavim bioartom i da delim svoje znanje iz nauke kako bih pomogla umetnicima u usavršavanju svojih radova vezanih za bioart. Bioart je pravac koji će u budućnosti imati veoma važnu ulogu u mnogim naukama, mislim da samo čeka ključan momenat prepoznavanja.
