Свјетско првенство 2026. године добило је полуфинале какво до сада није виђено. Први пут од увођења ФИФА ранг-листе, четири најбоље пласиране репрезентације свијета стигле су међу четири најбоље на Мундијалу. За титулу ће се борити Аргентина, Шпанија, Француска и Енглеска, па завршница турнира на први поглед представља потврду доминације највећих фудбалских сила.
Међутим, иза историјског резултата налази се и друга страна приче. Пласман четири прворангиране селекције није само посљедица њиховог квалитета, већ и начина формирања костура такмичења. ФИФА је Аргентину, Шпанију, Француску и Енглеску распоредила у различите четвртине жријеба, чиме је онемогућено да се међусобно састану прије полуфинала, под условом да освоје прва мјеста у својим групама. Све четири репрезентације то су и учиниле.
Такво правило може се бранити потребом да најбоље рангиране екипе буду равномјерно распоређене, као што је случај са носиоцима у тенису или другим великим такмичењима. Ипак, оно истовремено показује да завршница није у потпуности препуштена непредвидивости жријеба. Систем је унапријед обликован тако да највећи фаворити, уколико оправдају свој статус у групној фази, имају раздвојене путеве до саме завршнице.
Зато историјско полуфинале није могуће посматрати искључиво као спонтани тријумф квалитета. Оно је истовремено резултат спортске снаге четири репрезентације и структуре такмичења која им је омогућила да избјегну међусобне дуеле у ранијим фазама.
Сама чињеница да су фаворити били раздвојени не би представљала велики проблем да турнир нису обиљежиле и бројне спорне судијске и дисциплинске одлуке. Утакмице Аргентине и Египта, Норвешке и Енглеске, као и случај америчког нападача Фоларина Балогана уочи сусрета Сједињених Америчких Држава и Белгије, створили су утисак да највеће репрезентације и домаћини не пролазе увијек кроз исти систем као остали учесници.
То не представља доказ да је ФИФА свјесно утицала на резултате или да су судије намјерно фаворизовале најпознатије селекције. Ипак, фудбал не зависи само од формалне исправности одлука. Повјерење у такмичење зависи и од тога да ли правила изгледају једнако за све.
Енглеска је у четвртфиналу савладала Норвешку резултатом 2:1 послије продужетака, али је њен пролаз у полуфинале остао у сјенци спорних ситуација. У акцији која је претходила поготку Џуда Белингема појавила се сумња да је лопта закачила кабл камере изнад терена и промијенила путању. Да је контакт потврђен, игра би морала да буде прекинута. ФИФА је навела да сензори у лопти нису забиљежили додир, па је погодак признат.
Норвешкој је, с друге стране, поништен погодак послије прекида јер је ВАР утврдио да је Ерлинг Халанд одгурнуо противничког играча непосредно прије извођења корнера. Иако се спорни контакт догодио док лопта још није била у игри, видео-судије вратиле су читаву ситуацију на почетак и поништиле оно што је услиједило.
Свака одлука посматрана засебно може се правдати прописима или техничким подацима. Међутим, њихово заједничко дејство оставља другачији утисак. У једној ситуацији технологија није пронашла довољно основа да поништи погодак Енглеске, док је у другој интервенисала због догађаја који се одиграо прије него што је лопта уопште враћена у игру.
Сличан осјећај неправде пратио је и утакмицу осмине финала између Аргентине и Египта. Египћанима је поништен погодак којим би удвостручили предност, јер је ВАР у ранијој фази напада пронашао прекршај на другом дијелу терена. Касније су тражили казнени ударац, али судија и видео-судије нису реаговали, након чега је Аргентина у судијској надокнади стигла до побједе од 3:2.
Управо та утакмица показала је колико је проширена улога ВАР-а промијенила природу фудбала. Првобитна намјера била је да технологија исправља јасне и очигледне грешке. На овом првенству видео-судије добиле су могућност да прегледају шири број ситуација и да се враћају далеко уназад у развоју напада.
Посебну контроверзу изазвао је случај Фоларина Балогана уочи утакмице осмине финала између Сједињених Америчких Држава и Белгије.
Балоган је у претходном сусрету против Босне и Херцеговине искључен након интервенције ВАР-а због прекршаја над Тариком Мухаремовићем. Директан црвени картон подразумијевао је аутоматску забрану наступа на наредној утакмици, због чега није требало да игра против Белгије.
Међутим, ФИФА је уочи утакмице суспендовала извршење његове казне на пробни период од годину дана, позивајући се на одредбе Дисциплинског правилника. Црвени картон није поништен, али Балоган није морао одмах да одслужи суспензију, па је наступио против Белгије.
Одлука је изазвала бурне реакције јер је донесена након што је амерички предсједник Доналд Трамп разговарао са предсједником ФИФА Ђанијем Инфантином и затражио да случај буде поново размотрен. Иако је Инфантино тврдио да није утицао на Дисциплинску комисију, сам редослијед догађаја створио је утисак да је политички притисак могао да утиче на спортску одлуку.
УЕФА је оцијенила да је ФИФА прешла границу, док је Фудбалски савез Белгије оспорио право Балогана да наступи. Посебно је спорно што дисциплински прописи омогућавају одлагање извршења казне, али не одређују довољно јасно околности у којима таква могућност треба да буде искоришћена.
Балоган је тако заиграо против Белгије, иако је у претходној утакмици добио директан црвени картон. Белгија је на крају побиједила резултатом 4:1 и елиминисала домаћина, али исход утакмице не умањује тежину преседана који је створен.
Случај је отворио питање да ли исти дисциплински прописи важе за све репрезентације или домаћин турнира и политички најмоћније државе могу добити посебан третман. Уколико политичар може да затражи преиспитивање спортске санкције, а ФИФА убрзо затим омогући кажњеном играчу да наступи, повјерење у независност њених органа неминовно постаје нарушено.
Овај случај је можда и озбиљнији од спорних интервенција ВАР-а. Судијска одлука може бити посљедица различитог тумачења контакта или правила, али могућност да политичка моћ утиче на дисциплински поступак доводи у питање саму аутономију фудбалског такмичења.
Број интервенција ВАР-а већ у ранијој фази турнира премашио је укупан број интервенција на првенствима 2018. и 2022. године, која су имала по 64 утакмице. ФИФА и Међународни одбор фудбалских асоцијација проширили су овлашћења видео-судија на још неколико области, што је довело до већег броја прегледа и још више расправа о досљедности критеријума.
Тиме је створен парадокс. Што је више технологије уведено ради постизања правде, то је више сумњи у праведност одлука. Камере могу да прикажу готово сваки покрет, а сензори да открију непримјетан додир лопте. Ипак, ниједан уређај не може сам да утврди да ли је контакт био довољан за прекршај, колико далеко уназад треба прегледати напад и да ли је нека ситуација заиста имала пресудан утицај на погодак.
Технологија би требало да помогне судији да донесе одлуку, а не да омогући накнадну потрагу за било каквим разлогом да се промијени оно што се догодило на терену. Када се напад враћа десетинама секунди уназад, граница између исправљања грешке и прекрајања утакмице постаје све мање видљива.
Посебан проблем настаје када од таквих одлука корист имају најпознатије и комерцијално највредније репрезентације. Аргентина са Лионелом Месијем, Енглеска са Џудом Белингемом, Француска и Шпанија представљају екипе које доносе највећу гледаност, приходе и интересовање свјетске јавности.
То само по себи не значи да их ФИФА штити. Међутим, када организација најприје промијени правила жријеба како се четири најбоље рангиране репрезентације не би сусреле прије полуфинала, а затим спорне судијске или дисциплинске одлуке помогну појединим великим селекцијама, сумња јавности постаје готово неизбјежна.
ФИФА је добила завршницу која је са маркетиншког становишта готово идеална. У полуфиналима ће се састати Француска и Шпанија, односно Енглеска и Аргентина. Ријеч је о четири велике фудбалске нације, најпознатијим играчима и утакмицама које гарантују огромну гледаност.
Али управо због тога одговорност организатора постаје већа. Када систем производи завршницу најпожељнију за телевизије, спонзоре и глобално тржиште, свака спорна одлука мора бити објашњена потпуно, јасно и благовремено. У супротном, чак и исправна одлука може изгледати као дио унапријед пожељног расплета.
Фудбал је деценијама живио са судијским грешкама. Навијачи су их тешко прихватали, али су знали да су посљедица људске процјене донесене у дјелићу секунде. Данас је ситуација другачија. Када се одлука доноси након вишеминутног прегледа снимка, уз десетине камера, сензоре и читав тим видео-судија, јавност више не очекује да она буде приближно исправна, већ да буде неоспорна.
Управо то ВАР не може увијек да обезбиједи. Он може да повећа број технички исправних одлука, али истовремено може да смањи повјерење у игру уколико навијачи не разумију зашто је у једном случају интервенисао, а у другом није.
ФИФА би зато морала да учини поступак одлучивања транспарентнијим. Објављивање разговора између главног судије и ВАР собе, јасно образложење сложених одлука и прецизно одређивање колико далеко уназад може бити прегледана фаза напада били би први кораци ка враћању повјерења.
Још је важније обезбиједити потпуну независност дисциплинских органа. Одлуке о казнама не смију зависити од политичких разговора, угледа репрезентације или чињенице да је нека држава домаћин турнира. Сваки изузетак мора бити јавно и детаљно образложен, јер се у супротном ствара утисак да правила постоје само за оне који немају довољно политичке или комерцијалне моћи.
Потребно је отворити и расправу о самом систему жријеба. Раздвајање најбоље рангираних екипа има спортску логику, али претјерана заштита фаворита може претворити Свјетско првенство у такмичење у којем су изненађења све мање пожељна, а путеви великих репрезентација унапријед заштићени.
Пласман Аргентине, Шпаније, Француске и Енглеске у полуфинале несумњиво представља историјски резултат. Све четири репрезентације морале су да побјеђују и на терену заслужују признање за оно што су постигле. Ипак, историјски расплет не може се одвојити од система који их је држао раздвојеним и контроверзи које су пратиле одлучујуће утакмице.
Свјетско првенство 2026. показало је да већи број камера не значи аутоматски и више правде, као што ни пласман четири најбоље рангиране екипе не мора аутоматски значити да је добијена најправеднија завршница.
Фудбал може да преживи грешку. Много теже може да преживи осјећај да су правила, технологија, дисциплинске одлуке и структура такмичења постављени тако да највећи и најмоћнији имају више могућности да остану на врху.
