Piše: Slobodan Vladušić
Ako je autošovinizam beskonačni čin odricanja od identiteta, koje nikako ne može da se konačno dogodi, onda je srbovanje svođenje identiteta na hobi ili bezopasnu ekscentričnost; nešto kao ljubav prema biciklizmu.
U vreme kada su pojmovi poput patriotizma, dostojanstva, ponosa (osim ako nije povezan sa paradom) sistematski uništavani kako ovde, tako, hajde da budemo iskreni, i u, manje-više, svim zemljama (zapadne) Evrope, ipak je, u Srbiji, jedan subverzivni pojam postao popularan i široko rasprostranjen. To je pojam autošovinizma, koji je instalirao Zoran Ćirjaković. Iako se PVO Megalopolisa upirala da ga obori ili makar kompromituje, pojam autošovinizma je preživeo i jedan je od razloga zašto oko 80 odsto Srba danas nisu autošovinisti, dok među onih 20 odsto ostalih, koji to u većoj ili manjoj meri jesu, postoje i oni kojima nije prijatno da ih tako zovu.
Proces promene svesti je zapravo modifikacija pojmova i priča koji određuju sliku sveta jedne zajednice i temeljne vrednosti u koje ona veruje. Promena svesti počinje „propitivanjem“ tih pojmova i priča, a kasnije, kada su već raslabljeni, oni se bezočno ismevaju i sahranjuju. Nasuprot njima, vrednosti koje smanjuju moć otpora zajednice postepeno se afirmišu, najpre prividno neobavezno, kroz industriju zabave, a zatim, kada te vrednosti politički ojačaju, i sasvim eksplicitno, uz pomoć represivnih mera koje su rezervisane za one koje ispituju da li te vrednosti mogu da posluže kao temelj za opstanak zajednice ili ne. Dakle, „propitivanje“ priča i pojmova nikada nije u političkom smislu bezazleno – ono ne počinje iz neke bezinteresne žudnje za istinom, već iz namere da se svet promeni.
Strah od istine
Promena priča i pojmova nije evolutivna, odnosno motivisana nastojanjem same zajednice da se održi u promenjivim istorijskim okolnostima, već je revolucionarna (premda se dešava postepeno) zato što je indukovana ili podsticana od strane spoljnih faktora. Ove promene nisu motivisane samo namerom da se jedna zajednica potčini u sadašnjosti, već i težnjom da se ona pripremi za bezbolno nestajanje u budućnosti.
Sistemsko uništavanje srpske istorije, identiteta, kulture i pojmova kao što su patriotizam i dostojanstvo dovelo nas je do toga da danas postoje ljudi koji se ne osećaju Srbima, iako su rođeni u Srbiji, od roditelja koji su bili ili i dalje jesu Srbi. Ti ljudi troše svoje vreme, neprekidno ponavljajući čin odricanja od vlastitog identiteta, a da ne mogu da ga se jednom konačno odreknu i krenu dalje. Razlog za to je činjenica da je jedan od uzroka autošovinizma strah od sveta.
Strah se javlja zato što autošovinizam vrlo često prati zamena istine o svetu stereotipima o svetu: ovaj tip ljudi veruje da je koeficijent sreće najveći u ne baš previše osunčanim skandinavskim zemljama, iako, na neki čudan način, turisti sa severa Evrope, tokom cele godine posećuju nesrećne i sunčane zemlje kao što su Italija i Španija. Dalje, ovaj tip ljudi veruje da se Pariz 2025. godine ne razlikuje puno od onog iz 1965, a da je Nemačka ozbiljno i dobro uređeno carstvo u kome caruje drugarstvo, a ne zemlja u kojoj više od polovine stanovnika razmišlja o odlasku iz nje.
U stereotipe o „idealnom“ svetu, dakle, onome što se nekada zvalo „Zapad“, može da veruje samo čovek koji se panično plaši tog sveta i koji pokušava da se preko pozitivnih predrasuda o svetu sakrije od istine tog istog sveta. Zato autošovinista ne može da ode dalje od činova samoporicanja, jer ako bi to učinio i konačno se odvojio od svog identiteta pred njim bi se pojavilo pitanje šta ako je svet (Megalopolis) i dalje strašan? (A jeste strašan).
Da se nikada ne bi susreo sa tim pitanjem, autošovinista neprekidno ponavlja čin napuštanja identiteta, jer mu sam taj čin daruje varljivo osećanje nade da će ga preteći svet poštedeti.
„Srbin, dok ne zagusti“
„Autošovinizacija“ Srbije je, međutim, došla do svojih granica: najveći deo stanovništva joj je ostao nedostupan i Megalopolis to zna. Zato je dao sebi zadatak da otkrije način na koji će Srbe otporne na autošovinizam podstaknuti da izvedu odricanje od sopstvenog identiteta. Odgovor na pitanje kako to učiniti dovodi nas do revitalizacije starog dobrog „srbovanja“.
Srbovanje znači „biti Srbin, dok ne zagusti“. Fenomen „srbovanja“ nije nov: poznavao ga je još Sterija Popović, koji je ljude sklone srbovanju nazvao rodoljupcima. Srbovanje je, dakle, eksponiranje svog nacionalnog identiteta u dekorativne svrhe: rodoljubac može da maše zastavom ili da se umotava u nju, može da piše ćirilicom ili da slavi slavu. To je ono što rodoljubac upražnjava, zato što zna da mu se to manje-više toleriše: stvari postaju guste tek tamo i onda, kada nije dovoljno samo stati, već treba i ostati.
Rodoljubac pazi da se ne zameri okolnim narodima, odnosno njihovim patronima: za razliku od autošoviniste, koji u potpunosti odbacuje srpsku istoriju, rodoljubac se „mudro“ distancira „samo“ od onih događaja ili perioda koji bi mogli da proizvedu gustu situaciju – srednji vek je opasan, jer dovodi do Kosovskog zaveta i do pojma Stare Srbije, posle čega naši odnosi sa Albancima i njihovim patronima mogu da zaguste – znači, to ne; Prvi i Drugi srpski ustanak – to ne, zbog neoosmanista; Prvi svetski rat – ne, prvenstveno zbog Nemaca i Austrijanaca; Drugi svetski rat, da, ali kao savezništvo četnika i Amerikanaca usmereno protiv Rusa, dakle, bez Jasenovca, zna se zbog koga. Uglavnom, ističemo ono što nema nikakve veze sa sadašnjošću, a sve što ima, ili može da ima, guramo u ormare (pošto smo ipak Srbi, a ne autošovinisti, koji to bacaju u kontejnere).
Pošto nemamo snage da istorijsko nasleđe podnesemo, a ne želimo ni da ga se odreknemo (kako ne bismo priznali da smo nedostojni prošlosti naše), mi, jednostavno, puštamo da to nasleđe prolazi pored nas, kao neka sapunica koja traje, ali nikoga ne obavezuje. Posledica je post-istorijsko stanje koje nas prazni od bilo kakve supstance. Više ne smemo da se definišemo kao deo pravoslavne civilizacije, odnosno kao deo vizantijskog komonvelta, kao što smo to činili u prošlosti. Pošto nam je to previše identiteta, sebe danas definišemo geografski, to jest, „relaciono“, kao „kontaktnu“ naciju, koja je podjednako usmerena i na Istok i na Zapad; u prevodu na srpski, određujemo se kao kolektivna praznina. Na taj način, spremamo se, psihološki, da u jednom trenutku pošaljemo neki srpski puk (tačnije brigadu, pošto pukovi asociraju na gustu prošlost) na istok Evrope, ako bude trebalo da se juriša na Volgograd, najbolje uz zvuke „Marša na Drinu“; em smo Srbi, koji se toga ne stide, em smo patriote.
Budući da smo sebe lišili obavezujuće istorijske supstance, jasno je da kao takvi i ne možemo da imamo neprijatelje, čak i onda kada se neke države u susedstvu organizuju u vojne paktove u koje bi pre pozvali i pacove iz kanalizacije ili pacovskih kanala (što su im, istini za volju, i tradicionalni saveznici), nego Srbe. „Kontaktna praznina“, kao drugi naziv za kolektivnu prazninu, čini naš zajednički život nepopravljivo individualističkim, ali u onom najružnijem smisli te reči, gde je individualizam sinonim za samorazumljivu korupciju i za dominaciju ego-manijaštva u svakoj mogućoj sferi delovanja. To se događa zato što smo, iza fasade preostalih dozvoljenih istorijskih krpica, došli do toga da ne postoji ništa više, ili dublje, od te gole, prazne individualnosti, koja voli samo sebe, a mrzi sve ostalo.
Srbovanje, kao jadno šminkanje kolektivne praznine, nema samo svoju istorijsku, već i svoju geopolitičku dimenziju. Autošovinisti se odriču svojih sunarodnika iz Republike Srpske, Crne Gore ili okupiranog Kosova i Metohije, zato što su ih pre toga proglasili strancima. Ljudi skloni srbovanju i dalje na te Srbe gledaju kao na Srbe, ali sa političkom ravnodušnošću, zato što bi u suprotnom moglo da zagusti. Ako se i neka emocija pojavi, to nije emocija koja stremi da se pretvori u politički čin koji pristaje na opasnost; naprotiv, to je emocija usmerena ka domaćem tržištu, pa se tako može blebetati i o Obiliću i Muratu, naravno pod uslovom da to nema nikakve dodirne tačke sa Kosovom i Metohijom. (Kada je KiM u pitanju, mi se držimo svega potpisanog i nepotpisanog, vo vjeki vjekov).
Geografska mera srbovanja je „Beogradski pašaluk“, uz nekoliko gradova povezanih auto-putevima i njihovim izletištima, dok se između te mreže puteva, ili prikačeni na nju, nalaze rudnici i kampovi za izbeglice, koji predstavljaju metafore našeg ekonomskog i demografskog „spasa“. U takvoj Srbiji, srbovanje i autošovinizam možda neće biti isto, ali će imati razumevanje jedno za drugo i tada ćemo moći da kažemo da smo se „ujedinili“ (u nedostojnosti).
Naime, ako je autošovinizam beskonačni čin odricanja od identiteta, koje nikako ne može da se konačno dogodi, onda je srbovanje svođenje identiteta na hobi ili bezopasnu ekscentričnost; nešto kao ljubav prema biciklizmu. Kao što se bicikl može voziti svuda gde ima asfalta ili makar koliko-toliko ravnih puteva, tako se i srbovati može bilo gde u svetu, pa, između ostalog, i u Srbiji. Problem je samo u tome što identitet može da se nekome prenese – jer podrazumeva nedovršene zadatke u budućnosti – a hobi najčešće ne: i sinovi i ćerke, ipak, imaju pravo da izaberu svoje hobije i svoje male ekscentričnosti, na nekim drugim jezicima i drugim geografskim širinama i daljinima.
Svako onaj ko je danas častan patriota treba sebe da spasava i od autošovinizma i od srbovanja: potrebno nam je da u tišini, i krugu ljudi koji je trenutno mali, uradimo najviše što možemo da uradimo, svesni da nam je sada potrebna hrabrost, u značenju koje joj je dao jedan francuski filozof: kao sposobnost da se u dugom vremenskom periodu izdrži nemoguće. To izdržavanje, kao nesvršeni glagol, nije usmereno u neku buduću i nesagledivu prazninu, nego ka onoj tački u budućnosti, u kojoj će se, na osnovu logike istorijskih promena, jednom ukazati mogućnost da nešto zbilja uradimo (a ne tako da na kantaru merimo koliko je neko zlo veliko ili malo). Kada taj trenutak dođe, treba biti spreman, da se između praznog autošovinizma i praznog srbovanja uradi nešto veliko za ovu zemlju, ovaj narod i ideju koja ga čini jedinstvenim na svetu.
Slobodan Vladušić je srpski univerzitetski profesor, književnik i esejista. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug/Vladimir Šporčić
